I give my soul to Devil✔

Chepter 5

Otvaram oči. Nalazim se u nepoznatoj sobi. Soba je prelijepa. Prekrivači od svile. Sjetila sam se što se dogodilo. Vidim ispred sebe kako se otvaraju vrata.

-Lola jesil dobro?

Upitao me Aleksandar dubokim glasom.

-Bit ću bolje kada se vratim kući.

Rekla sam i okrenula glavavu na drugu stranu. Nisam ga mogla pogledati. Barem ne nakon onoga njegovog ponašanja.

-Molim te pusti me da se vratim kući nemoj me još više mučiti.

Govorila sam na rubu plaća.

-Rik te je dinjeo kada si pala u nesvjest. Jako je zabrinut, sad ću  ga pozvati. Odvest će te kući.

Govorio je jako čudnim glasom. Da ga je poznajem rekla bih da mu je žao. Ali onda shvatim da se radi o Aleksandru. Ali i on je čovjek a u svima postoji dobro.

-Kako si mogla mislit da bi te silovao?

Upitao je i odmah je izašao iz sobe. Ostala sam u tišini. Zvučao je kao da sam ga iznevjerila.

-Lola malena jesi li dobro?

Uletio je Rik u sobu. Odmah me je zagrlio. On je čovjek od oko 60 godina. Iako se tako ne čini Aleksandar ga poštuje kao vlastitog oca.

-Rik vodi me odavde.

Rekla sam i počela plakati. Izašli smo iz sobe. Kada smo prolazili pored Aleksandrovog ureda vidjela sam ga kao sjedi u svojoj stolici za radnim stolom.  Gledao me je direktno u oči. U ruci je držao času s alkoholom. Znala sam da postoji mogućnost da sam na kriva za njegovo stanje. A zašto? Zato što i on osjeća. Izašli smo van. Kada sam ulazila u auto primijetila sam Aleksandra kako stoji na balkonu i promatra svaki naš korak. No ne zadugo. Ubrzo je došla neka brineta s kojom se je počeo ljubiti.

-Hvala ti, što si me odveo u sobu kada mi je pozlilo. Rekla sam Riku kada smo ušli u auto.

-Što? Pa nisam te ja odnjeo nego Aleksandar. Nikad ga još nisam vidio tako zabrinutog.

Ostala sam u čudu.

-Mama kod kuće sam.

Bilo je oko 9h navečer. Znala sam da moji još nisu zaspali.

-Dođi dušo gledamo TV.

Čula sam mamu iz boravka. Otišla san tamo. Nedugo zatim čuli smo nekakvu dernjavu vani. Izašao je moj otac, a i ja sam za njim izletila van.

-Ovo je za moju kćer Pamelu.

Derao se neki lik iz automobila. On je izvadio neki upravljač. Moj otac nije ni stigao reagirati a iza nas se čula jaka eksplozija. Okrenula sam se i vidjela sam našu kuću u plamenu. Počela sam se derati i plakati. U toj kući se nalazila moja majka i teta. A sada su dio plamena. Tata je samo stajao bio je potpuno izgubljen.  Mozak mu se blokirao nije mogao reagirati. Ja sam bila bijesna, za ovo je kriv Aleksandar. Digla sam se s poda i počela sam trčati ka Aleksandovoj kući. Sigurno sam trčala pola sata. Uletila samu dvorište. On ne stajao na balkonu. Odmah me je primjetio i krenuo je dolje.  Uletila sam u kuću.

-Lola dušo što ti je?

Čula sam Rika, bio je šokiran mojim izgledom.

-Lola što ti radiš ovdje?

Rekao je Aleksandar silazeći niz stepenice.

-Ti, ti!! ¡!!!!

Izderala sam se i počela sam trčati prema njemu. Kada sam došla do njega počela sam ga šakama udarati po prsima.

-Zbog tebe su moja majka i teta mrtve. Zbog tebe. Uništio si mi život. Dala sam ti svoj život a ti si uzeo i njihove. Gradiš mi se.

Derala sam se na njega i dalje udarajući ga.

-Dosta! Prestani plakati i reci što se dogodilo.

-Molim te ubij me više.!

Plakala sam na podu. Primijetila san pištolj oko njegovog struka. Brzo sam se digla i uzela sam ga. Uperila sam ga sebi u glavu.

-Kada me već nećeš ubiti,  sama ću se.

Nisam mogla. On je došao do mene i uzeo je pištolj.

-Da više nikad nisi pomislila na samoubojstvo.

Rekao je a suza mu je skliznula niz obraz.