I give my soul to Devil✔

Chapter 17

Navećer je ponovno Rafi bio samnom u sobi. U zadnje vrijeme  sam bila jako usamljena. Ali od kako je on ovdje osjećam se ispunjeno.

-to ti zapravo osječa prema Aleksandru?

Iznenada me je upitao Rafi.

-Kako misli to osječam? Osječam samo  strah i nita vie.

Rekla sam toliko odlućno da sam si i ja sama povjerovala.

-Ok , onda i on osječa strah prema tebi.

Rekao je sarkastićno Rafi. Ja sam ostavila svoju majicu koju sam slagala i okrenula sam se prema njemu kako bi ga bolje razumila.

-Rafi ajde mi malo bolje objasni. Ja tebe uopće ne razumijem.

Rekla sam mu.

-Ponaa se ćudno kao i ti kada ste blizu jedno drugoga.

Naalost bio je u pravu. Kad god sam blizu Aleksandra glumim kao da me nije briga za njega. Ali tako samo laem samu sebe.

-Jeste li vidjeli Fifi?

Uletio je Aleksandar bez kucanja u sobu.

-Ne zato? Dali je sve uredu?

Upitao je Rafi.

- Ma otila ja proetati psa. Jo se nije vratila a danas joj nije bilo dobro.

Odlućili smo je potraiti. Rafi je izjurio i ostavio me je samu s Aleksandrom.

- Mogu li ići s tobom? Obećajem da ću utiti.

Upitala sam Aleksandra.

-Uredu. Samo pouri.

Rekao mi je. Oko Aleksandrove kuće nalazila se ogromna uma, tako da samo znali da Fifi moe biti bilo gdje.

-Budi oprezna to se tiče Rafija.

Rekao mi je nakon podue utnje. to me i iznenadilo.

-Zbog čega mi to govori?

Upitala sam ga.

- Gle ne elim da te povrjedi.

Rekao mi je.

-Ne brini ne moe me nitko povrijediti vie negoli si me ti povrijedio.

Rekla sam mu a on se je zaustavio i pogledao me je.

- Zar ćemo opet o tome?

Upitao me je.

-Ne ali onda ni ti nemoj započinjat.

Rekla sam a on je puhnuo neto promrmljao i nastavio dalje hodati.

Hodali smo dugo. Mjesec je već bio visoko iznad nas.

-Lola ja mislim da smo se izgubili.

Rekao je gledajući oko sebe.

-Ti misli to?

Upitala sam ga uspaničeno. Počela sam panično hodati u krug. Jo od malena sam se jako bojala mraka.

-Hej to ti je smiri se. Ne vidimo gdje hodamo jo će negdje pasti.

Govorio je primajući me oko struka. Privukao me je sebi i prislonio me je uza se. I ja sam njega zagrlila. Umirala sam od straha. Zatvorila sam oči i oslukivala sam njegovo srce. Osjetila sam kako me je poljubio u glavu.

-Sve će biti uredu, ne boj se.

apnuo mi je tiho na uho. Prola me je jeza.Stajali smo jedno vrijeme zagrljeni kada smo u daljini čuli lave psa.

- To mora biti ona.

Rekla sam i odmaknula sam se od Aleksandra.

-Kad ti pas uniti trenutak.

Rekao je sarkastično.

-Konju jedan zbog tog ćemo psa naći bre Fifi.

On se je počeo smijati. Ne znam zbog čega. Pratili smo zvuk lavea i ubrzo smo nali Fifi. Pas je također bez problema pronaao put kući. Tamo nas je dočekao zabrinuti Rafi.

-Sestro!

Zagrlio ju je.

-Pustite je treba se odmoriti.

Rekao je Aleksandra odvodeći je u njihovu sobu. Drago mi je da su ona i beba dobro. Ni sama ne znam kako bi Aleksandar reagirao da im se neto dogodilo.