Da li je vredelo?

XXVII poglavlje: Otmica

"Ti stvarno misliš da bi te se taj kučkin sin setio? Naravno da NE!! Zato se ja dobro sećam svega."

Otvorila sam usta i pre nego što sam mogla da ispustim vrisak bila su zapušena maramom. Udahnula sam vazduh i osetila kako mi se pluća pune nekim prahom. Gubila sam svest i mogla sam videti kako se svetlost ispred mene polako gasi.

"Luna. Luna!!"

Budim se kada čujem Milošev glas. Otvaram oči i vidim svoje ruke i noge zavezane za stolicu. Osećam Miloševa leđa prislonjena na moja.

"Nenad." rekla sam ljutito.

"Jesi li povređena?"

"Ne." procedila sam

"Bože, koliko mi je nedostajao tvoj glas."

Nasmejala sam ne želeći da nastavim razgovor. Osećala sam se jako preplašeno i nisam imala snage da razgovaram sa Milošem o tome. Bila sam umorna od svega. Mislila sam da je ovo poglavlje mog života gotovo, da ću konačno biti srećna. Nadala sam se da ćemo se Andrej i ja možda u nekoj daljoj budućnosti zaljubiti jedno u drugo i da ću sa njim imati srećan život. Da će Nenad biti u zatvoru. Da će Miloš biti daleko i da ću zaboraviti na svoja osećanja prema njemu.

Ali naravno, sudbina je imala drugi plan.

Još veća ironija, sve se ovo događa u vreme mog rođendana. Osećam se klaustrofobično u mračnoj sobici. Meškoljila sam se u neudobnoj drvenoj stolici dok sam osećala da mi dotok krvi prestaje tamo gde počinju čvorovi konopca. Kao da nemam dovoljno vazduha, disala sam glasno otvorenih usta. Miloš me je uhvatio za šaku.

"Ne boj se."

"Ne bojim se."

"Ne moram da ti vidim lice da znam šta osećaš."

"Kako je ovo kopile uopšte uspelo da pobegne iz zatvora. I zašto si ti ovde?"

"Hteo sam.. da ti čestitam rođendan." nasmejao se, ali nije uspeo da me zavara, bio je tužan, razočaran. "Otišao sam put tvog stana i poslao ti jednu poruku, koju verovatno nisi primila. Uglavnom, čekao sam te pred vratima, i onda sam dobio jaki udarac u glavu i izgubio svest. Sledeće čega se sećam, sedim na ovoj stolici zavezan sa tobom."

"Izvini." prošaputala sam.

Osećala sam se krivom, naravno. Ja sam ta osoba koja dovodi svakoga koga voli u opasnost. Imam stravično loš osećaj u stomaku. Bojim se za njega. Znam na šta je Nenad spreman, i bojim se da će i Miloš uskoro saznati.

"Pa, nije li divno videti dve zaljubljene ptičice opet zajedno?" Nenadov iritantni glas se čuo u daljini.

Svetla su se upalila, i bila sam zaslepljena njima duže nego što bi trebalo. Nenad je čučao ispred mene. Nos mu je bio iskrivljen, a na licu je imao bezbroj rana. Oči su mu bile prazne i crne kao san bez snova. Bio je ošišan na ćelavo i to je odavalo još veće upozorenje da je nevolja. Gađenje. Jedina emocija koju sam imala prema njemu. Želela sam da povratim od mučnine. Neprijatni žmarci su mi prolazili kroz telo svaki put kad bi me podsvest podsećala: Ovo je čovek kog si volela, ovo je čovek kome si se dala.

"Luna, Luna. Malo je reći da si mi nedostajala." prelazio je vrhovima prstiju preko mog obraza. Pokušala sam da se odmaknem koliko sam mogla, ali to je bilo jako malo ako uzmemo u obzir činjenicu da sam bila zavezana.

"Ne. Dodiruj. Me." rekla sam stežući vilicu.

Miloš je frktao od besa i drao se kako će ga ubiti. Nenad se samo nasmejao i prešao na njegovu stranu.

"Pa ti stvarno misliš da si u poziciji da praviš pretnje?"

"Kada se oslobodim, a to će biti jako brzo, zažalićeš što si to ikad rekao." Miloš mu je odgovorio.

"Šta uopšte hoćeš od nas??" rekla sam prekidajući njihov razgovor.

"Hoću da on vidi da si moja. Kada to vidi, pa, onda ću vas oboje ubiti." nasmejao se i uhvatio pramen moje kose.

Podigao me je zajedno sa stolicom i postavio na par metara ispred Miloša. Po prvi put posle toliko vremena videla sam njegovo lice. Oči su mi se punile suzama. Bio je isti. Kao u svakom mom snu, savršen. Čak i pored toga što mu je košulja bila krvava i rascepana, i oči umorne sa ogromnim mračnim krugovima, i usne suve i povređene, i kosa neuredna, bio je savršen. Meni je bio savršen.

"Dušo, Luna, nemoj da plačeš." glas mu se cepao, kao da se i on sam suzdržavao da ne zaplače. "Izvući ću te iz ovoga, okej? Bićemo okej."

"Volim te." rekla sam znajući da će mi ovo biti možda poslednji trenutak života.

"Volim te." ponovio je.

"Zašto smo dozvolili da nam se ovo desi?" rekla sam između jecaja.

Nenad je došao i sklonio mi kosu sa vrata ljubeći me. Vrištala sam.

"Ljubavi, ovde te niko neće čuti."

Miloš je psovao, vikao, vrištao. Lice mu je bilo crveno od besa dok je gledao šta Nenad pokušava da uradi. Plakala sam još jače.

Milošev POV

Koristio sam svu snagu da se oslobodim. Nisam mogao da gledam kako joj dira kosu, lice, ruke. Nikada nisam imao toliki poriv da nekoga ubijem kao tada. Kako se mogao usuditi da pomisli da dodirne moju devojku?

Ruke i noge su me bolele i bile krvave od pokušavanja. Zadnji put kad sam pokušao, konopci na rukama su pukli. Odvezao sam brzo one na nogama nadajući se da me Nenad neće čuti i da ću ga pobediti uz efekat iznenađenja jer sam bio iscrpljen. Skupio sam svu snagu i udario ga s leđa. Pao je na pod. Udarao sam ga jače i jače sve dok nije izgubio svest. Zatvorio sam oči i udahnuo ogromnu količinu vazduha. Potrčao sam prema Luni i oslobodio je. Pala je u moje ruke i počela da plače. Drhtala je od straha. Sve što sam mogao je da učinim da se bar sada oseća sigurno. Ljubio sam je u kosu i šaputao joj da je sve u redu. Osećao sam se iznemoglo i sve me je bolelo, ali sam i dalje stajao na nogama zbog nje. Zatvorio sam oči upijajući njen miris.

Odvojili smo se samo na par sekundi kada sam izvadio telefon iz Nenadovog džepa i pozvao policiju. Bitango, ovog puta ti nema pomoći.

Pišite svoje misli u komentarima i ne zaboravite da glasate🙈⭐️⭐️