Da li je vredelo?

XX poglavlje: Obične smeđe

Lunin POV

"Andrej, da li bi ti smetalo ako pozajmim tvoju damu za jedan ples?" Miloš je upitao celo vreme gledajući u Jelenu, a ne u mene.

Naravno, Andrej je pristao i zaplesao sa mnom. Videla sam nervozan pogled na njegovom licu. Znala sam da ni on nije najsrećniji sa ovom situacijom.

"Andro, da li se i tebi čini, ne znam, čudno, sve u vezi ove večeri?"

Nasmejao se i nageo prema meni: "Mnogo čudno."

Brzo smo prestali da plešemo i krenuli da se vraćamo svojim mestima. Miloš je za to vreme i dalje plesao sa novom devojkom, prelazeći joj rukama preko golih leđa i šaputajući joj nešto na uvo.

Za našim stolom se čula svađa:

"KAKO si mogla da pozoveš njih, zar nije trebalo da nas bude samo četvoro? Ni ne znam momka, a plaćam mu večeru?!"

Sara je uhvatila Aleksandra za ruku i molila ga da se smiri. Njene oči poput srne drhtale su kada im se pogled susreo. Taj pogled ga je smirio.

Istovremeno, Andrej i ja smo se okrenuli kada se u sali začuo gromoglasni aplauz. Aplauz na Milošev i Jelenin poljubac.

Ljubio je, filmski. Stajala sam kao zamrznuta. Bes u obliku vatre prolazio je kroz moje telo. Iz ljutnje suze počinju da kvase moje obraze.

Andrej je samo otrčao do konobara. A onda došao do Aleksandra i Sare, bacajući mu račun pred nos:

"Ni ne znam te, a plaćam ti večeru."

Onda je otrčao kroz izlaz ne osvrćući se ni na šta. Kamo sreće da sam ja mogla da trčim. Da nisam paralizovana od šoka. Da mi ruke ne drhte i da mi šminka nije uništena od suza. Da ovoliko ne boli.

Njegov pogled susreo se sa mojim. Bio je, iznenađen, ne znam tačno zašto. Zbog toga što je poljubio tu kurvu pred svima, ili zbog toga što ja još nigde nisam otišla.

Potrčao je prema meni. Htela sam da odem kao Andrej ali nisam mogla. Hoću da čujem njegovo objašnjenje. Želim da verujem da opet neću biti slomljena, da ljubav nije laž, da sam ga sa razlogom pustila u srce. Ali sve govori suprotno. Sve govori da sam budala.

"Luna, mogu da objasnim." gledala sam ga dok trči prema meni i podiže jednu obrvu dajući mi pogled izvinjenja.

"Ja.. Ne znam šta mi se dogodilo. Nisam hteo to da uradim, pogotovo ne sa Jelenom.."

"Koliko se dugo poznajete?" pitala sam trudeći se da ostanem hladna

"Ona je.. ona je bila moja prva devojka. Čak sam je i zaprosio."

"Bio si.. veren?" gutala sam knedlu i bila šokirana stvarima koje je krio od mene

"Ne! Bože, ne! Imao sam samo 20 godina, bio sam lud i mlad, i.. ona me je ostavila zbog toga tako da ne, nisam bio veren."

"Ona te je ostavila, i ti je nikada nisi preboleo, sve devojke si iskorišćavao zamišljajući da su ona. Mislio si da se neće vratiti, i zato si i bio sa mnom. A sada," sarkastično sam se nasmejala, "ona je došla i svet je stao."

"Ne, NIJE TAKO! Ja tebe volim. Ono je bio trenutak slabosti. Izvini, izvini, izvini molim te!" pao je na kolena i držao me za ruke. Makla sam svoje ruke od njegovih i prekrstila ih preko grudi.

"Da budem iskrena, nikada nisam razumela šta to tačno vidiš u meni? Nisam ti ja dovoljna, tebi treba mnogo više od para običnih smeđih očiju. Treba ti neka sa zelenim, da budete jednaki. Treba ti...Jelena. Bezobrazan ti, bezobrazna ona." dala sam mu poslednji lažni osmeh praveći se da me baš briga i otišla.

Ušla sam u taksi i naslonila glavu na prozor. Dopustila sam sebi da plačem. Zatvorila sam oči i pustila suze da liju. Na radiju je bila neka tužna pesma. Zamolila sam da je pojača. Samo jedno pitanje mi je prolazilo kroz glavu:

Ako je ovo ljubav, zašto ovoliko boli?

Ne zaboravite da glasate⭐️