Da li je vredelo?

XXIX poglavlje: Putevi sudbine

Luna

Spustio je svoje tople usne na moj obraz i osetila sam nešto što sam mislila da više nikada neću osetiti. Završio je poljubac toliko brzo da sam mislila da je sve samo moja luda mašta. Ipak, kao da je ostavio otisak na tom mestu, i dalje sam ga osećala, i znala sam⎯ovo je bila moja stvarnost.

Ljubav koja nije ljubav, čovek bez kog ne mogu i sa kojim ne mogu. Što više odrastam shvatam da ovaj život nije bajka. Sa svojim greškama moraš da živiš. Demoni iz prošlosti su ti uvek za petama. Uspeh je tako daleko. Padovi su česti. Posle nekog vremena odlučiš da odustaneš. Krivica, bol, tuga, razočarenja, zauvek su u srcu. Ne dopuštaju ti da oprostiš i zaboraviš. Tu su da te podsete da nikada ne dopustiš da budeš povređen dva puta od iste osobe. Glasovi u glavi koji ti govore da i ne. Odlučila sam, samo ću ih isključiti.

Kao da je zamrznut u vremenu, stajao je tako, gledajući me svojim zelenim očima. Nisam mogla ni da naslutim o čemu razmišlja. Kada je on bio uz mene, svet je stajao. Niko nije postojao. Lebdela sam u vazduhu. Dodirivala najsjajnije zvezde.

Opirem se. Zaista, iskreno, svom snagom. Ali magnet koji me privlači njemu je jači. U glavi vidim sebe dok kopam grob i stavljam spomenik na kojem je moje ime, pucam se u glavu i padam u njega. Divan način da mi podsvest kaže da samoj sebi iskopavam grob.

Oči mi uporno skreću ka njegovim usnama, i nesvesno grizem svoje. Od kad je otišao, nisam ni sa kim bila. Jednostavno, nisam mogla da ostavim nadu da će se jednog dana vratiti. Kako sam izdržala? Nikako. Bila sam verna čoveku koji ni nije sa mnom. Podižem se na prste i dajem mu siguran pogled. Zbunjen je. Oči su mu pune bola koji ne može da sakrije. Približavam mu se i ljubim njegove savršene usne. U početku se opirao, ali brzo je popustio. Lice mi je bilo u njegovim šakama, a glava⎯na sedmom nebu. Poljubac je bio ritmički uvežbana koreografija, kao da smo stvoreni jedno za drugo.

Polako se odaljio. Obrve su mu se iskosile i nisam mogla a da ne pomislim da izgledaju kao krov od kućice.

Opet sam se približila opčinjena njime i samo me je odgurnuo.

"Ne želiš me više?" rekla sam dok mi se glas razočarano cepao.

Miloš

Ne mogu da je opet povredim. Biće srećna sa Andrejem. Možda ona to još ne zna ali ja znam. On je dobar momak, momak koji zna da voli i pokaže da mu je stalo. On je momak kojeg Luna zaslužuje. Ja sam propalica, kreten. Toliko dugo je patila zbog mene. I dalje pati, znam. Nikada mi to neće zaboraviti. Nas dvoje, ne idemo. Jednostavno, nije nam suđeno. Ja ću samo nju voleti, voleću je za nas oboje. Patiću, za oboje. Ona više neće ni suzu pustiti, ne zbog mene. Zaštitiću je, pa makar me to slomilo.

"Luna, ja.. prošlo je toliko vremena. Vatra između nas se ugasila. I sama osećaš, ništa nije kao pre." naravno da ništa nije, sada te volim još više i želim te još jače. "Nekada sam te stvarno voleo. Ali sada..."

Nisam mogao da nastavim rečenicu. Izgledala je posramljeno, postiđeno. Oči su joj bile tužne, pune suza. Jebeno me bole njene suze. Ne mogu više da je povređujem, to je to. Shvatiće. Dovoljno sam rekao. Nikad me više neće voleti.

"Razumem." prošaputala je i otrčala dalje od mene što je brže mogla. Iz daljine sam video Andreja koji priča na telefonu. Kada je Luna došla, ugasio ga je istog trena i dao joj jedan umirujući zagrljaj. Drhtala je, verovatno od plakanja. Poslednjeg koje ću ja izazvati. Ljubio je u kosu i rekao joj nešto, na šta se ona nasmejala. Briše joj suze sa lica i spušta poljubac na čelo. Ulaze u kola. Odlaze.

Možda je ovako bolje.

Ne zaboravite da glasate:)