Da li je vredelo?

XIX poglavlje: Druga ljubav

Pustite ovu pesmu, čitajte i uživajte:)

Mladost mi je prošla pred očima. Studirali smo pravo u Italiji, ona iz Crne Gore, ja iz Srbije. Nikada se pre nismo ni sreli, ni videli, ali nešto nas je privlačilo jedno drugom, kao magnet.

Kada sam postao prijatelj s njom, shvatio sam da želim da bude moja devojka, ne najbolja drugarica. Samo jedan njen osmeh bio je dovoljan da znam i da ona želi isto. Bili smo zajedno.

Voleo sam je, beskrajno. Sa njom sam shvatio šta je ljubav. Ljubav je hiljadu godina u jednom trenutku.

Svake noći bi mi pričala o tome kako želi da ode, daleko. Negde gde neće videti nijedno poznato lice bez mog. Gde ćemo početi novi život. Smejao bi se i milovao joj lice.

Znao sam da je ona bila ozbiljna. Znao sam da će da ode. Takođe, znao sam da ja ne želim da odem i napustim Andreja, da imamo naš san i da ću održati obećanje -  imaćemo firmu i uspećemo.

Opet sam preživeo taj dan. Ja - na klupi, nervozno cupkam petom cipele čekajući je da dođe. Vadim malu, crvenu kutiju i proveravam po stoti put da li je prsten u njoj. Otvaram i vidim okruglo savršentvo, ukrašeno kristalima sa velikim dijamantom u obliku srca.

Kada sam zatvorio kutiju, video sam Jelenu. Tamno smeđu kosu koja se kao svila razlivala po njenim ramenima. Tog dana sam poslednji put video njene oči, te zelene oči koje su me upropastile.

Videla je prsten, i moj nervozni osmeh, i moje drhteće ruke i samo... otišla.

Trčao sam za njom ali nisam je mogao stići. Video sam da je plakala dok je ulazila u taksi. Krupne kapi kiše počele su da mi kvase lice. Zvuci grmljavine čuli su se u daljini.

Tada sam imao 20 godina, i nisam znao zašto me je ostavila, bez reči. To je bio prvi put da mi je srce bilo slomljeno. Zvao sam je, tražio je, ali neuspešno.

Godinama je bila moja jedina. Bio sam sa mnogim ženama zamišljajući da je to ona. Noćima sam ostajao budan razmišljajući o tome šta smo mogli da budemo.

Niko nikada nije saznao za nju. Ne zato što je bila tajna, već zato što nisam hteo da mi je iko ikada pomene. Hteo sam sebe da ubedim da nije postojala, da je sve bio san. Želeo sam da je zaboravim.

I sada, ona stoji ispred mene, šest godina kasnije. Drži mog najboljeg druga za ruku. A onda, polako, odvaja svoju ruku od njegove i skreće pogled ka meni, kao zamrznuta.

Srce je htelo da mi iskoči iz grudi. Hteo sam da progovorim ali grlo mi se steglo. Oči su joj se caklile od suza. Gledao sam je i zaboravio na sve. Sve se zaustavilo. Stara bol kao da se vratila, kao da mi se rana na srcu opet otvorila.

Oči su joj i dalje bile divlje, pune strasti. Lice i dalje bledo i zategnuto. Kosa i dalje svilenkasta, samo kraća.

Ostala je ista.

Pomislio sam na Andreja i Lunu. Kako se oni sada osećaju dok se dva, naizgled stranca, gledaju u oči i nepomično stoje.

Pružio sam joj ruku i nasmejao se:

"Miloš." predstavio sam se kratko i bio sam zaprepašten činjenicom da mi je glas neobuzdano drhtao.

"Jelena, drago mi je." da je nisam poznavao, rekao bih da je skroz okej. Ali znao sam šta se krije iza njenog osmeha. Smetalo joj je što sam ja tu, i da, osećala se isto kao ja.

Stegnuo sam Luninu ruku. Gledala me je zabrinuto svojim krupnim smeđim očima. Obrve su joj se iskosile, i nije morala ništa reći, znam da je bila zabrinuta.

Nakon par šampanjaca sam se opustio i konačno sam mogao da razgovaram sa svima.

Počeo je bal. Uzeo sam Lunu za ruku i izveo je na podijum.

Celo vreme sam preko njenog ramena hipnotisano gledao u Jelenu. Nije ni u jednom trenutku skrenula pogled na mene. Bila je previše zauzeta sa mojim najboljim drugom. Nešto joj je šapnuo na uvo. Nasmejala se.

Izluđivalo me je to što je izgledalo kao da je nije briga. Još više me je izluđivalo to što je mene bilo briga. Zato sam uradio nešto nepromišljeno.

"Andrej, da li bi ti smetalo ako pozajmim tvoju damu za jedan ples."

Oči su joj se raširile i otvorila je usta kako bi nešto rekla, ali se predomislila i samo ih je zatvorila. Osmehnula se nevino i pružila ruku prema meni.

Luna je zaplesala sa Andrejem gledajući zabrinuto u mene. Osećao sam se kao najveći kreten na svetu ali morao sam da saznam da li Jelena bilo šta oseća prema meni.

Dok smo plesali, prstima sam prelazio preko njenih golih leđa trudeći se da moje pokrete niko ne vidi, pogotovo ne Luna ili Andrej. Bila je visočija od Lune i njena glava je bila skoro u ravni sa mojom. Iskoristio sam to da joj šapnem na uvo:

"Sećaš se kad smo ovako plesali?"

Dah joj je podrhtavao. Okrenuo sam je jednom i opet privukao sebi. Kada je došla u moje ruke zabrinutim glasom me je upitala:

"Zašto mi ovo radiš?"

Ne odgovarajući na pitanje, postavio sam svoje: "Da li me i dalje voliš?"

"Ne, naravno da te ne volim! Sigurno ne na način koji ti misliš." rekla je podižući glas i trudeći se da ne dopusti emocijama koje su je preplavljivale da je savladajuju.

"Znači ne osećaš ništa kada nam se prsti ovako isprepletaju.. kao nekad?"

Od dodira naših prstiju srce je počelo snažno da joj lupa, čak sam ga i ja mogao osetiti. Ipak, odmahnula je glavom.

Uhvatio sam je za struk i privukao je bliže sebi.

"A kada nam se tela ovako dodiruju?"

"Miloše.. prestani." bespomoćno je prošaputala.

"A kad su moje usne ovako blizu tvojih?"

Ćutala je. Bez razmišljanja i bez trunke savesti, uradio sam nešto zbog čega ću žaliti celog života.

Poljubio sam je.

Ne zaboravite da glasate:)

Hvala na 400+ pregleda i 40+ glasova❤️❤️

P.S. Jelenina slika stiže u poglavlje Likovi.