Da li je vredelo?

VII poglavlje: Usluga

Odlučila je da skupi hrabrosti. Obukla je suknju i odelo, oko vrata stavila srebrnu ogrlicu sa jednom perlom bisera, uvila kosu, stavila crveni karmin i izašla iz stana sa velikim predomišljajem. Ono što je nameravala da uradi zahtevalo je mnogo hrabrosti.

Na šalteru je sedela gospođa u pedesetim, sa crveno ofarbanom kosom pokupljenom u neurednu punđu. Spustila je naočare sa glave i pogledom me brzo prostudirala: "Izvoli?"

"Htela bih da dam izjavu, to jest, da prijavim nekoga, ako bi mogla.."

"O pobogu, zašto nisi rekla, dete, ovo je policijska stanica i naravno da možeš i trebaš prijaviti kriminalca, kreni napred i uđi na prva vrata levo, a onda sve ispričaj inspektoru Kostiću."

Nakon što se zahvalila otišla je hodnikom. Pokucala je na vrata i čekala odgovor. Razmišljala je "Inspektor Kostić. Inspektor. Moraću ovo da pričam nekom dekici od 150 godina. Čekaj, čak ni ne otvara vrata, verovatno nema nikoga, možda ovo i nije bila tako dobra ideja, otići ću.." u tom momentu se čuo hrapav grub glas "Uđi."

Ušla je sa oklevanjem i stajala ispred vrata posmatrajući inspektora. Imao je smeđu, malo dužu neurednu kosu i svetlo smeđe oči. Nosio je uske crne pantalone i crnu majicu kratkih rukava u kojoj su se savršeno ocrtavali njegovi trbušnjaci i leđni mišici. Bio je verovatno par godina stariji od Lune. Spustio je šolju kafe na radni sto i zavalio se u stolicu: "Šta čekaš? Sedi."

Luna je sela ispred njega dok su joj obrazi polako poprimali ružičastu boju. Nervozno je gledala svuda osim u inspektora.

"Okej,"
"Luna, ja sam Luna."
"Okej, Luna, reci šta nije u redu? Hoćeš nešto da popiješ, sok, kafu, možda nešto jače?" na licu mi se izvio jedan blag smešak.
"Ne, hvala. Samo želim da obavim ovo što pre i da onog gada strpate u zatvor."
"Zaintrigirala si me, slušam."

Dok sam mu sve pričala, on je u ustima grickao kraj hemijske olovke i ponekad bi nešto zapisao u svoj kartončić. "Nenade, trunućeš u zatvoru." pomislila je.

Nakon što je završila svoju ispovest, inspektor je bio zaprepašćen: "Ovo što sam čuo je u najmanju ruku zastrašujuće. Kroz šta si sve prošla.." uhvatio je za ruku i ona je osetila varnice svuda po koži.
"Ti si veoma hrabra devojka, Luna, i kunem se da ćemo naći tog gada i strpati ga u zatvor. Neće ti nikad više nauditi. Slušaj, ovo je moja vizitkarta, zovni me kad god želiš, u bilo koje doba dana i noći." stegao joj je ruku još snažnije.
"Možda se ne poznajemo, ali verujem da će za to biti vremena. Samo zapamti da nisi sama."

Luna je izvukla svoju ruku iz njegove i uzela vizitku. Pred vratima se zaustavila i okrenila k njemu: "Hvala što ste me saslušali inspektore Kostiću."

Nasmejao se: "Molim te, zovi me Aleksandar."

***

Sledećeg jutra se takođe poslovno obukla i zaputila se u Andrejevu i Miloševu kompaniju. To je bila velika ustanova puna advokata i pripravnika koji su radili u njoj. Na recepciji je potražila Andrejevu kancelariju. Kada je ušla, Andrej je nije očekivao i bio je zatrpan poslom. Obrve su mu bile iskošene a rukavi košulje zavrnuti. Naslonio se na sto sa obe ruke i njegove vene od treniranja su se jasno ocrtavale. "Da mi nije prijatelj, sigurno bih se ložila na njega." pomislila je. Zatim je pročistila grlo da mu da do znanja da nije sam.

Kad je ugledao Lunine tople čokoladno smeđe oči veliki osmeh mu je ukrasio lice. Ostavio je sve i potrčao je ka njoj uhvativši je u veliki medveđi zagrljaj: "Nedostajalo mi je tvoje namćorasto lice." promrmljao joj je kroz kosu.

"Andrej, ugušiću se." nasmejala se.

Spustio je na pod i ponudio je pićem. Njihovo ponovno viđenje proslavili su nazdravljanjem uz čaše viskija.

"I, šta te dovodi ovde?"
"Hajde, zar za sve treba da postoji razlog?" lukavo se nasmejala.
"Znajući tebe, da, ima."
"Okej, provaljena sam." podigla je ruke u vis. "Treba mi usluga. Ovaj... Treba mi posao, znaš, koncert Tom-a Odell-a je veoma brzo, a treba mi novac za karte, plus hoću da kupim stan dosadilo mi je da živim sa roditeljima.." govorila gledajući ga kučećim pogledom dok mu je nameštala kravatu.
"Okej, lukavice, šta imaš na umu?" pitao je smeškajući se.
"Nisam završila pravo, a sigurno nisam spretna da budem čistačica.. tako da, sekretarica? Možda?"
"Ali ja imam sekretaricu..."
"Okej, ti imaš, ali ima li neko drugi da je nema. Hajde, očajnički mi treba posao. Izađi drugarici u susret!"
"Doduše, Miloš nema sekretaricu, a očajnički mu je potrebna..."
"Okej, znači dogovorili smo se, kada da sutra dođem?" prekinula ga je.
"Radno vreme počinje u sedam sati."

Uskliknula je radosno i zahvalila se. Spustila je usne na njegov obraz i odskakutala iz zgrade. Sela je u kola i pobednički pogledala svoj odraz u retrovizoru.

Naravno da je znala da Milošu treba sekretarica, a ova sekretarica će biti paklena.

Pišite svoje utiske o ovom delu u komentarima i ne zaboravite da glasate ukoliko vam se svidja!!