Da li je vredelo?

XXX poglavlje: Da li je vredelo?

7 godina kasnije

"Luna?" rekao sam veselim glasom.

Nespretni koraci odzvanjali su po parketu izmamivši mi osmeh. Malena devojčica je doskakutala do mene, kezeći se. U ruci je držala "čarobni štapić" sa zvezdom na vrhu.

"Tata, igrala sam se!" nadurila se i povukao sam je u zagrljaj.

Na mojoj maloj Luni je pidžama sa cvetićima. Kosa joj je bila tamna, a oči smeđe, poput majkinih. Podigao sam je iznad glave i ispustila je uplašeni vrisak. Spustio sam je na pod i kleknuo kako bih bio u njenoj visini. Podigao sam obrvu.

"Ako sada ne pođeš da spavaš, opet ćeš morati da letiš sa mnom."

"Oki-doki! Laku noć tata!" dala mi je ne hvala pogled, poljubila me u obraz i otrčala u svoju sobu.

Pogledao sam se u ogledalo još jednom. Odelo je bilo u najboljem redu, kosa prilično obuzdana, brada oblikovana. Okej, spreman sam.

"Milice, dušo? Moramo da krenemo!"

"Upravo silazim niz stepenice." dobacila je.

Duga haljina boje šampanjca je stajala predivno na njoj. Zavodljivi crveni karmin i njene krupne smeđe oči, svetlo plava kosa uvijena u bezbroj lokni činili su da izgleda, savršeno.

"Vau."

"Ljubavi, mogu isto za tebe da kažem."

Poljubila me je na kratko jer naravno nije želela da pokvari karmin. Klasična žena.

"Mamice, prelepa si!" Luna se odjednom stvorila ispred nas.

Milica se sagela i zagrlila je čvrsto. "Hvala lepotice moja!"

"Šta sam ja tebi rekao za spavanje?" pokušavao sam da budem strog ali bila je previše divna i nisam istrajao u tome.

"Ali tata, meni se ne spava!"

"Okej, Sara će s tobom da gleda crtani, i čim se završi, ideš na spavanje!" Milica je dodala.

Sara se spustila sa gornjeg sprata nakon što je očigledno slušala naš razgovor.

"Dođi mali zvrku!" uzela je Lunu u naručje i odvela je u dnevnu sobu.

Sara je radila kao njena dadilja od kada se Luna rodila. Znam, najbolja drugarica moje neponovljive ljubavi je živela kod mene, i pomagala nam da odgojimo najbolje i najlepše dete na svetu.

Kada je dobila posao, sve je bilo jako neprijatno. Dao sam joj ga jer nije mogla da nađe ni jedan drugi. Kako je vreme prolazilo, sve je bilo normalno. Posebno zato što je Sarino i Lunino prijateljstvo bledelo od kad se Luna udala za Andreja. Ipak, i dalje su bile u kontaktu i to je dobro, jer tako uvek znam šta se dešava u Luninom životu.

Ni sam ne znam kako sam pronašao Milicu. Divna je, beskrajno dobra i puna razumevanja. Godinu dana nakon što sam rekao one proklete reči Luni, ona se udala za Andreja. Da, čak sam dobio i pozivnicu za venčanje. Nisam otišao, jer je bilo previše bolno za mene. Patio sam, pio sam, uništavao sebe. I onda je došla Milica, koja me je izvukla iz svega. Pokazala mi da postoji i drugi način. Nikada nije znala za Lunu, samo je znala da sam pre nje bio slomljen, i da me je ona popravila. Reći da sam zaljubljen u nju nije prava reč. Ona i ja imamo razumevanje, stabilnost, poverenje. Cenim je, volim je, zahvalan sam joj na svemu. Posebno na tom malom anđelu. Ipak, nikada nisam bio zaljubljen u nju, kao što sam u Lunu.