Umorna sam po malo i nervozna jer sam zapostavila terapiju i ne radim sve vježbe kao ranije. Terapeut nije zadovoljan, a nisam ni ja zato ću morati rad u firmi skratiti ma svega par sati dok sve ne bude kao što je bilo prije.
„Pauza! Hoćemo li vani ili da nam donesem ručak ovdje. Donald će nam otići po to" pročitala sam mail koji sam dobila od Robertove firme. Želi sastanak sa mnom i to što prije. Udahnem pa zabeležim u notes sutra posle ručka i pogledam u Miu.
„Idite vi. Ja ću sebi naručiti nešto i pojesti ovdje. Neću vam držati svijeću svaki put. Dajem ti još dodatan sat. Pametno ga iskoristi" namignem joj i nacerim se. Zalužuje to zbog svih prekovremenih sati koje je provela sa mnom.
Moram da zakažem još nekoliko važnijih stvari za posao i moram kontaktirati terapeuta da sutra radimo kod kuće. Sama sam kriva za stanje u kome ali nalazim i moraću vjerovatno povesti malo više računa o sebi.
Nisam mogla baš svaki dan da idem na vježbe u centre, zato sam sebi kući napravila prostor za to, ali sam terapeuta natjerala da ode i skratila samo na osnovne. Još uvijek se teško krećem i imam manji problem sa motorikom noge, ali biće to sve za nekoliko mjeseci odlično. Mora biti. To je mala cijena za glupost koju sam uradila.
Mia se javila kad je pošla i preuzela moj ručak. Nisam bila pretjerano gladna, ali mi je trebala pauza. Ustanem i prošetam do prozora. Niža sam nego obično jer ne nosim potpetice. Zapravo, nosim ih samo kad baš moram, a cipelice su udobne.
Muče me misli o Robertu, tom čovjeku koga sam umalo ubila, muče me osjećaji i muči me situacija u kojoj sam na poslu. Juče mi je stiglo pismo i moram da isplatim veliku sumu novca jednom od starih pomoćnika u podzemlju. Neće to uticati na mene, ali ću morati potražiti partnera i ustupiti mu trideset posto udjela u firmi da bi imala pokriće za transfer novca koji moram skinuti s računa. Svjesna sam kako će se stvari odvijati kad dobijem partnera. Neću moći više otkupiti taj dio jer znam koliko smo uspješni, a ne smijem rizikovati da u štampu dođe moja umiješanost u prljav posao. Sranje! Zatvorim oči i duboko udahnem, u tom neko zakuca na vrata. Mia je na pauzi, Donald takođe, a ne očekujem nikog.
Popravim odijelo na sebi i otvorim vrata. Gledam u nepoznatu ženu moje visine, divno obučenu, smeđa kosa joj je padala preko ramena, a posmatrala me po malo znatiželjno i ... Čudno. Nikad do sad je nisam vidjela, a ima nešto poznato na njoj. Oči su joj samo malo našminkane... Taj pogled...
„Vi mora da ste Stela." Lice joj je i dalje ozbiljno i lijepo. Nelagoda se spušta niz moju kičmu. Ne sjećam se da sam imala problema sa ijednom ženom. Ovo je prvi put da je neka došla kod mene.
„Da, ja sam. Kako vam mogu pomoći" pitam je po malo zainteresovano.
„Možda bi bilo bolje da odaberemo neki restoran i popričamo. Ja sam Monika Triston" Triston kao i Ry. Tad mi je tako sinulo kroz glavu...
„Vi ste Robertu majka" zato mi je taj pogled bio čudan. On ima njene oči.
„Da i moram popričati s tobom" mogla bih je lijepo vratiti ali me zanima šta ima da mi kaže i zašto uopšte hoće pričati sa mnom. Trebala bi željeti sve samo ne to.
„Sačekajte samo sekund" uzmem svoju torbu i telefon pa isključim laptop. „Spremna sam"
Na ulicu smo izašle bez ijedne riječi. Bilo je čudno govoriti sa njom o bilo čemu, zato mi nije jasno zašto je došla.
„Bole li te leđa" očekivala sam bilo kakvo pitanje osim toga.
„Ne, dobro sam" ne pada mi ma pamet da pričam o tome.
„Vidim da nisi, ali nema veze. Tu blizu ima jedan restoran, nadam se da ti ne smeta što sam bila slobodna da rezervišem" nemam pojma šta da mislim o ovome. Bilo je čudno u najmanju ruku i pitam se koji je njen krajnji cilj. Nikad nisam pomislila da bi me mogla potražiti.
