❣️People change - Dramione story❣️

Razdor

Draco's POV
::::::::::::::::::::::::::

Bližili su se praznici. Na Hogvortsu to se baš primećivalo. Svi su bili odlično raspoloženi i družili se jedni s drugima.
-I nisi učio? - upita Hermiona besno - Ali, Rone, napravila sam ti beleške za test!
-Šta ću kad su preobimne! Ko još može da popamti sve to? - Ron se požali - Kada bi postojala neka čarolija koja učini da zapantiš sve...
-Mislim da već postoji - dodade Hermiona - Zove se mozak, Rone! Fali ti to!
-Polako, polako, narode - ubaci se Hari. Tek sad shvatam da je on zapravo najnebitniji član trija. Dok ovo dvoje samo viču jedno na drugo, on stoji sa strane.
-Manimo se toga! - reče on - Danas idemo kod Hagrida.
-Drako? - Hermiona reče, gotovo prekinuvši Harija.
-Da, Miona?
-Hoćeš li s nama? Nikada nisi išao... - reče ona nesigurno.
-Pa... Vrlo rado. Ako vama ne smeta.
-Ne lupetaj - reče Ron - Biće strava!
Nasmejah se i vratih doručku i Hermioninim obimnim beleškama.

-Pogođen si!!! - rugao mi se Ron dok smo se kretali nazad ka dvorcu nakon posete Hagridu. Prošlo je odlično. Bojao sam se da me mrzi zbog svega što sam uradio sa Bakbikom. Ipak, ispalo je potpuno suprotno. Zapravo se ponaša kao da se ništa nije ni dogodilo. Ne mogu da kažem da sam postao ravnopravni član njihovog društva, ali trudim se da pokažem svima da sam se promenio. Zaista jesam.
-Videćeš ti, lasice jedna! - odgovorio sam pretvarajući se da sma iznerviran, bacivši grudvu na njega.
Kada smo ušli u zamak, Hermiona nam običnim zamahom štapića učini odore toplim i suvim.

Kasnije te večeri

"Direktorka Hogvortsa, škole za veštice i čarobnjake, Minerva Mekgonagal, izjavila je za Dnevni prorok da veruje da su Smrtozderi ili ko god da je napao školu, verovatno napustili istu. Kao razlog za to navodi činjenicu da se niko sumnjiv još nije pojavio, i da su svi učenici bezbedni, bez ikakvih incidenata. Mekgonagalova je uverena da ubuduće neće biti problema s uljezima na imanju, a iako ih bude, osoblje i učenici biće dobro zaštićeni. "
Zatvorio sam Dnevni prorok setivši se svega. Da li je zaista to bio moj otac? Da li je moguće da je pobegao... Neverovatno je da je prošlo toliko vremena, a ništa nije otkriveno. Šta uopšte ti ljudi iz ministarstva rade?!
-Nervozan si? - reče Ema, pojavivši se iznenada u asistentskom dnevnom boravku gde osim nas nije bilo nikoga. Hermiona je odavno legla - To se vidi po tebi...
-Šta radiš ovde? Kako si uopšte ušla? - rekao sam zbunjeno - Kunem se da su vrata bila zaključana!
-Lepo ti stoji kad si besan... - promrmljala je prilazeći. Nije ličila na sebe. Šta joj se to desilo?
-Nisam besan! - viknuo sam, ali to me je svakako odalo.
-Tiše, inače će nas tvoja mala Blatokrvna drugarica čuti... - rekla je, stojeći ispred mene.
-Nemoj tako da je zoveš! - prosiktao sam - Šta se dešava s tobom, Ema? Zašto si ovde?
-Došla sam da ti kažem da se maneš te balavice normalskog porekla za kojom toliko veneš. Ne shvataš koliko je očigledno? - ona izvi levu obrvu s osmehom na licu - Uostalom ja ti mogu pružiti više... Mnogo toga, Drako...
-Slušaj - rekao sam i ustao - Ne znam šta te je spopalo, ni ti me zanima, samo izađi sada, molim te!
-Oo... Pa neko to pokušava da bude drzak... - rekla je - Dopada mi se to...
I u istom trenutku, ne dozvolivši mi da se pripremim na to, ona stavi ruke na moje lice i uvede me u strastan poljubac,u kome uopšte nisam uživao.
Ne znam šta se dešava, ali iz nekog razloga, kao da sam izgubio snagu da joj se oduprem. Bio sam slabašan ne mogavši da je odgurnem od sebe. I to me je koštalo...
-Drako?! - začuo se glas iza nas. Ema prekinu poljubac dozvolivši mi da se okrenem i ugledam zaprepašćenu Hermionu kako stoji na vratima svoje sobe.
-Šta se ovde dešava? - upitala je s nekim čudnim izrazom lica. Bila je razočarana.
-Ništa posebno... - Ema dobaci - Samo pravim društvo tvom dragom prijatelju...
-Nije onako kao što izgleda, Hermiona, kunem se! - viknuo sam prilazeći.
-Ali zašto je lažeš, Drako? - dobaci Ema ponovo - Samo reci istinu. Rekao je "Opusti se i ponašaj kao da smo sami. Mala blatokrvnica nas neće čuti."
-Nije istina, Hermiona, nikada ne bih rekao tako nešto! - viknuo sam ali uzalud. Ona bez reči ulete u sobu zalupivši vratima.
Ema se nasmeja podmuklo i izađe iz boravka.
-Čekaj, Miona! - povikao sam lupivši rukom u vrata - Sve si pogrešno shvatila. Dozvoli da ti objasnim...
-Šta to imaš da mi objašnjavaš, Melfoj?! - rekla je kroz plač, otvorivši vrata - Ne tiče me se šta radiš kasno uveče sa svojim sliterinskim prijateljima, sve dok to radiš dalje od mene, male Blatokrvnice i ove sobe! Pusti Blatokrvnu na miru!
Ona zalupi vrata svom snagom. Počeo sam da lupam na njih kao nikada u životu. Ne znam zašto, ali imam potrebu da joj objasnim sve.
-Miona, sačekaj! - vikao sam - Izvini, žao mi je zaista! Izađi odatle!

Hermione's POV
::::::::::::::::::::::::::::::::

Prosto ne verujem šta sam upravo videla. Drako i Ema... Izgleda da su moje sumnje, bez obzira na čitav nesporazum, bile tačne.
-Izađi, molim te! Nije kao što izgleda! Ona je počela! - vikao je Melfoj s druge strane vrata, sve vreme monotono udarajući u njih.
-Odlazi, Melfoj! - vrisnula sam dok su mi se suze slivale  niz lice. Zar da se zaljubim u njega? Nekog ko me je povređivao čitavog života. Nekog ko me je, ko zna koliko puta, nazvao Blatokrvnom, a sada je to uradio ponovo. Ne boli me što se ljubio s njom! Ne mogu ga naterati da me zavoli. Boli me to što je rekao.
-Hermiona! - vikao je uporno - Nikada te ne bih nazvao Blatokrvnom! Veruj mi, molim te!
-Naravno da ne bi - rekla sam pomalo ironično - Kao da to nikada do sada nisi rekao?!
-Jesam, ali veruj mi! To što sam tada rekao mi je skoro najveća greška u životu. Zaista!
-A šta misliš o onome kada si postao Smrtožder? Kada si probao da ubiješ Dambldora? Pustio vukodlake u zamak? - viknula sam u suzama - Čitave godine mislila sam da si se promenio, da si stvarno postao dobar čovek, neko kome možeš da veruješ. Prevarila sam se, znaš?! I dalje si samo jedan običan Melfoj! Smrtožder i čudovište! Niko i ništa! Mrzim te, Drako! Mrzim te! Blatokrvna devojčica te mrzi!
Zaronivši glavu u jastuk, vrištala sam i ponavljala ove reči do duboko u noć. Konačno uhvatio me je san.
Naredno jutro započelo je kada sam otvorila vrata svoje sobe i unutra je upalo neko ogromno stvorenje.
Bio je to Drako. Da li je moguće da je prenoćio pred mojim vratima? Šta sve neće učiniti da me ubedi da nisam u pravu.
Kada je pao, trgao se i probudio. Ustao je videvši da sma ga nonšalantno preskočila na putu ka izlazu iz boravka.
-Miona, stani! - povikao je i zadržao me, stegavši mi ruku - Žao mi je!
-Pusti mi ruku - rekla sam hladno ga pogledavši - Ne verujem ti ni reči... Nisam od onih koji padaju na to, Melfoj... Ne više...