❣️People change - Dramione story❣️

Priznanje

-Miona, zakasnićemo! - vikao je Drako.
-Evo, evo, stižem! - rekla sam užurbano sklanjajući Uspon i pad Mračnih veština u torbu.
Ubrzo sam sišla i srela ga ispred stepenica ženskih spavaonica.
Prišla sam i poljubila ga. Očekivala sam da će se buniti ili iznenaditi, ali on se ponašao sasvim prirodno.
-Idemo li? - upitao je ispruživši ruku.
-Da - rekla sam prihvativši je s osmehom. Sišli smo do glavnog hodnika držeći se za ruke. Osećaj je krajnje čudan, jer svi bulje u nas i čude se. Mada, glasine su za ovih par dana već počele da kruže. Većina njih zna za nas dvoje, kao i za Drakovog oca.
-Samo se opusti - šapnuo mi je Drako kada su nas petorica trećaka posmatrala i rugala se (ne znam iz kog razloga).
Ubrzo smo stigli do učionice za Napitke i seli zajedno.
Deca su nas i dalje posmatrala.
-Je li to istina? - upita Nevil iznenada se pojavivši iza nas - Vas dvoje? Kako?
-Duga priča... - osmehnu se Drako zagrlivši me.
Čas je prošao jako brzo, a onda smo požurili ka bolničkom krilu.
***********

-Molimo vas, Madam Pomfri! - rekla sam, dok je Drako stajao iza mene, na vratima bolnickog krila - Nećemo ih uznemiravati...
Ona uzdahnu, a onda se osmehnu:
-U redu, ali budite tihi. Upamtite, ne smeju se previše uzbuđivati.
Zahvalili smo se i polako ušli unutra. Na krevetu do vrata ležao je Ron, bez svesti. Nadam se da samo spava i da je stanje stabilno. Na druga dva kreveta bili su Džini i Hari.
-Zdravo! - rekla sam s osmehom pozdravivši se s njima. Drako učini isto. Zauzeli smo fotelje kraj kreveta.
Par trenutaka tišine. Znali smo da treba da im kažemo za nas, da im ispričamo šta se sve desilo one večeri.
-

Hvala Merlinu, dobro ste! - začu se iznenada s Ronovog kreveta.
Nasmešili smo se i pozdravili s njim, a onda ponovo seli.
-Šta se desilo? - upita Hari nakon dužeg vremena.
Pogledala sam u Draka koji mi je dao onaj pogled "ne brini, ja ću", udahnuo duboko i rekao.
-Pa... Mrtav je.
Na trenutak svo troje ga posmatraše bledo i bezizražajno,ali Džini prva progovori.
-Kako?
-Ubio sam ga - reče Drako, nekako dosta otvorenije nego što sam očekivala.
Ovo troje se pogledaše.
-Morao sam - dodade Drako - Shvatio sam da moram i... Uradio to. Vidite... Mama i on su oduvek imali problema. Ona nikada nije bila srećna zbog njihove naklonjenosti Voldemoru, ali tata je uvek govorio kako će samo tako uspeti nešto u životu. Ja sam bio primoran da se pridružim njima iako nisam hteo... Kontrolisali su i Emu. Nije bila pri sebi kad je došla one večeri. Isto je bilo i sa gospodinom i gospođom Grejndžer... Jednostavno sam morao to da uradim jer... Ni on nas nikada nije voleo. Žao mi ga je, ali kad pomislim da smo istovremeno poslali kletvu jedan na drugog, što bi značilo da bi on ubio mene, ne kajem se nimalo.
-Dušice mala... - reče Džini pridigavši se i zagrlivši ga slabašno - Jako mi je žao...
-Čekaj... - prekide je Hari - Morao si da gs ubiješ? Drako to ti je otac...
-Da, ali... - Drako reče, a onda se okrete ka meni - Pokušao je da povredi Hermionu.
-Da ali... Čekaj malo! - viknu Hari - Kako misliš?...
-Nas dvoje smo zajedno - Drako ga prekide glasno, uzevši me za ruku.
Tišina. Hari, Ron i Džini gledali su nas iznenađeno, a onda Džini probi led.
-Jaoj, ljudi, koliko sam srećna zbog vas! - ona nas ponovo izgrli. Kada je zagrlila Draka ona iz nekog razloga prošaputa "Čestitam".
Ova dvojica se trgoše i iskreno se nazmejaše, zagrlivši nas takođe.
********
Razgovor je prošao prilično dobro. Ispričali smo im šta se sve dogodilo one večeri. Bili su dosta iznenađeni Drakovim postupkom, ali ga nisu osuđivali. Razumeli su da je tako moralo da bude.

Draco's P. O. V.
::::::::::::::::::::::::::::::
Sve što mi se desilo u ovih par dana krajnje je neverovatno. Prvo, posvađao sam se s Hermionom, onda je otišla na drugi kraj sveta i ko zna šta bi joj se desilo. Poslesam saznao da je drži gomila Smrtoždera na čelu s mojim ocem,onda sam shvatio da moram da ga ubijem ili će on ubiti mene, onda sam shvatio da me Hermiona voli, što još zvuči neverovatno u mojoj glavi, a onda iznenada - nas dvoje smo zajedno. Sve se dešava prebrzo i još ne mogu sve da shvatim. Radost mi ruši sve to oko Lucijusove sahrane. Majka kaže da je bolje da be prisustvujem, a i ja se slažem s njom. Ne znam žašto, ali morao sam da gs ubijem. Uostalom, svaki put kad se pokajem, setim se da je i on istovremeno pokušao da ubije mene. Onda mi ne bude nimalo žao. Ipak, ovo između Hermione i mene popravlja mi raspoloženje. Konačno smo uspeli. U trenutku kad je rekla da me voli, kao da je sve što sam radio da bih joj se približio, konačno dobilo smisao.
Ali postoji i nešto što me muči. Često ne znam na čemu smo zapravo. Da li želi da me poljubi ili ne? Da li želi da se držimo za ruke pred drugima ili ne? Ptošlo je tek četiri dana, a zbunjuje me ponekad toliko da poželim da viknem na nju i pitam je u čemu je problem...
-Dobro jutro - promrmlja Hermiona ušavši u boravak u svojoj crveno-zlatnoj pidžami. Ona priđe, poljubi me i sede kraj mene.
-Dobro jutro... - odgovorio sam tiho, smejući se - Kako si spavala?
-Kao beba... Jesi li pročitao ovo pismo?
-Kakvo pismo? - upitao sam je čudeći se - Nisam našao nikakvo pismo...
Ona ustade i ode do stola. Ubrzo se vrati noseći sa sobom koverat.
-Bilo je u kuhinji... - rekao sam iznenađeno - Verovatno ga je sova donela rano jutros...
-Za tebe je...-rekla je gledajući ga - Iz palate Melfoj.
Na njenom licu tada se pojavio neki ozbiljan izraz. Uplašio sam se šta li je sa mamom. Brzo sam ga otvorio i ugledao njen rukopis.
Dragi sine,
Nadam se da ste ti i Hermiona dobro i da ste se svi malo oporavili od svega. Ja sam dobro, ne brini se. Oporavljam se. Iskreno mnogo mi je lakše sada. Osećam se kao ds je neki veliki teret koji sam nosila napokon nestao. Verovatno si u pravu. On nas nikada nije ni voleo...
Htela sam samo da ti javim da ću verovatno doći da te posetim za par dana. Poslala sam Minervi sovu i ona je dozvolila. Do tad, čuvaj se. I čuvaj Hermionu, dobra je ona devojka...
S ljubavlju,
Mama

Pogledao sam iznenađeno u Hermionu koja se smejala. Mama dolazi? Hermiona se toliko smejala da je izgledalo kao da će se ugušiti.
- Rekao si joj?! - viknula je brišući suze i duboko dišući.
-Da... - promrmljao sam nesigurno plašeći se njene reakcije.
-To je još bolje! - reče ona - Taman da ne moramo uživo! Dobra je ona devojka...
Ona se još jednom zacenu od smeha a onda ustade i ode do kuhinje.
Inače, mama je bila jedina osoba na svetu koja je od početka znala za moja osećanja prema Hermioni. Uvek me je podržavala. Ali pošto sam bio budala, nikada nisam slušao njene savete. Umesto da se družim s Hermionim lepo, ja sam je vređao i ponižavao. Verovatno mi je bilo glupo da pred drugima pokažem da mi znači. Mama je i prva koja je saznala da smo zajedno. Bila je presrećna. Za razliku od oca, ona nije imala taj rasistički stav. Nije mislila da su čarobnjaci i veštice normalskog porekla manje vredni od polukrvnih ili čistokrvnih.
-Nije smešno! - rekao sam joj - Ona stvarno to misli... Jako si joj draga.
Ona se trže pogleda me i osmehnu se.
-Stvarno?
-Stvarno...