Nera

VIII Feđa

VIII Feđa

U njegovim plavetnim očima zrcali se zelenilo Neretve koju posmatra, njega drugog djeteta inspektora Ivana. Ponos i dika majke Vere.

Iako su se pojedini bunili Ivan je kao i svoj otac istrpio sva negodovanja i mnogo štošta od rodbine i prijatelja, da bi bio sa ljubavi svog života. Iako je nosio ime Ivan malo njih je znalo da je on zbog ljubavi prema rahmetli neni i ocu prihvatio islam kao vjeru kojom se obraća Bogu. To je bilo samo njegova lična stvar, smatrao je da se to ne treba ticati nikoga, to je samo između njega i svevišnjeg.

Feđa je bio jedno od pet čuda koja je Vera rodila. Bio je nesvakidašnje lijep i stasit , onakav za kakvim bi se svaka djevojka okrenula. Obrazovan i načitan, dobročudan, sklon humoru i sportu. U svakom pogledu poseban tip muškarca.

Tog jutra Feđa je vodio pomalo ljutit razgovor sa svojim amidžom Ademom , a ljutinu je sve više prenosio na stvari koje je pakovao.

~ Zar zaista želiš da provedem proljetne praznike tu, a tata je sam u Sarajevu sa svim onim mračnim pričama koje ga okružuju?

- „Pa zar ćeš ostaviti sestre i majku same"?

Neće biti same imaju jedne drugu, a i ti si tu. Kao i uvijek zabaviti ćeš ih muzikom, poklonima, i bombonjerama koje toliko vole.

Odoh ja ćaći odnijeti ovo vino što mu tjera nesanice koje ga more. Moram mu ponijeti i ove, masline , nove šalove i čuda što je nona isplela.  Znaš da je njoj uvijek hladno, opet me gnjavi sa pričama o moru, galebovima i sl. Vodi je u Dubrovnik, živ bio amidža ,da ne poludimo od njenih zvocanja. Znaš li da je neki dan svo voće što je ubrala kudila. Te ovo nije slatko kao u Mlinima, pa naranče male, loza sitna , smokve malo rađaju i tako do ručka me nije popustila.
Idem ja kod oca, šta ti fali koji dan, a svakako ti ideš poslije na probe za koncert , reče u Pariz, jel tako?

Promrlja Adem nešto ispod glasa,al načulo se ono "jabuka od stabla".
Dobro je bilo što ta opaska Fedži nije nimalo zasmetala , jer on je itekako bio ponosan što liči na svog oca.

~ Uredu, uredu, evo kako ćemo. Zamolit ću tetku Nerku i tetka Ruždiju neka ih pripaze , ja sam se uželio tebe, brata a Bome i Sarajeva. Idemo mi na put zajedno.

Odjednom je ljutnje nestalo. Sve je već  odavno u vezi našeg amidže bilo jasno. Amidža je bio osoba nježne duše , a uz to i jako privržen tati. Iako se to neda lako uočiti iz prvog pogleda. Bio mu je uzor u mnogo čemu, kao i meni.
Mama je što se tiče moje odluke o odlasku, uobičajeno bila na mojoj strani. Bar onda kada bih rekao i zalagao se za nešto smisleno i razumno.

Naime što sam postajao stariji , sve više sam uviđao i shvatao zašto je tata toliko voli. Zašto on ima ono isposničko lice kad god mora otići u neki drugi grad riješavati neki teži slučaj. Biti jedan od rijetkih koji zna iole išta o forenzici u našim krajevima imalo je svoje vrline, ali i mane. Mada kada bi oca upitali nešto o tome , odgovor mu se mijenjao ovisno o dužini odvojenosti od naše majke.

Moja majka je bila vrlo pozitvna i hrabra osoba. Kada je Melisa moja starija sestra odlučila otići u Zagreb mama ju je podržala. Iako je za nju bila mnogo vezana, znao sam je čuti kako uzdiše i vidim koliko joj svakog dana sve više nedostaje. Meli je jako posebna samo godinu i pol je starija od mene, ali ona je bila poput lokomotive koja kada se zapušće ne zna stati. Po naravi više nego po izgledu je bila poput tate, možda više i od mene. Ona je svakako bila najoštroumnija djevojčica koju sam upoznao kao dječak, a onda i mlada dama koja je odrastala uz mene. Odlučila je i zainatila se biti najmlađa žena doktor u našem kraju, i bila je na dobrom putu to i ostvariti. Imala je osjećaj za detalje poput tate, a Olja ju je jednog dana proglasila i „mala lupa", pa su se umalo potukle. Olja i Ema su blizanke stigle tri godine poslije mene i na kraju pet godina mlađa, jedna mala garava naše mezimče Jasmina.