-Mašo, nećeš ići na tu utakmicu i tačka!
-Prekini da mi naredjuješ više, nisam više klinka!
Viknula sam i zalupila vratima svoje sobe.
Ne mogu da verujem kako me ta žena uvek izbaci iz takta...
-E pa, dosta mi je više, ne mogu da provedem ni minut više u ovoj kući.
Uzela sam ranac koji se nalazio na podu i spakovala majicu, farmerke i nešto novca.
Sva sreća pa sam u prizemlju, tako da mi nije problem da u bilo kom trenutku izadjem kroz prozor. Stavila sam slušalice u uši i upalila, po obučaju, neku navijačku pesmu, ovog puta je to bila "Računajte na nas". Ubrzo sam ušla u autobus i zaputila se ka Marakani, kao što uvek radim kad se posvadjam sa mamom ili kad jednostavno želim da pobegnem od svega. Dok sam čekala sledeći autobus, iza sebe sam čula dobro poznat glas.
-Ohoho, vidi ti ko je to.
Okrenula sam se i videla svog brata Marka. Nisam rekla ni reč, odmah sam mu se obesila oko vrata. Mislim da sam ga zagrlila toliko jako da je počeo da se guši.
-Nisi svestan koliko mi je drago što te vidim.
-Vidim hahahahaha, ako me ne pustiš udavićeš me.
-Ups, izvini.
-Mašo, vidim da nešto nije uredu, šta se desilo?
Pognula sam glavu i stisla pesnice.
-Mama, opet se svadjamo. Nemogu više da je trpim...
Kad sam mu odgovorila oči su mi se napunile slanom te čnošću koja je krenula polako da mi se sliva nis obraze.
-Dodji kod mene, znaš da za tebe uvek ima mesta.
Pogledala sam ga brišući suze i razmišljajući šta da mu odgovorim.
-Ne bih da smetam, ipak živiš sa cimerom.
-Eej mala, ne brini, ti nikad nećeš biti na smetnji. Taman sad idem gajbi, pa ću pričati sa Duletom.
Klimnula sam glavom i pozdravila se sa njim jer mi je došao autobus.
Vozila sam se nekih 15ak minuta, a onda sam izašla na dobro poznatoj stanici.
Neopaženo sam ušla na stadion i otišla u kop.
Razmišljala sam o svemu, mami, društvu, Markovoj ponudi, a najviše o derbiju. Sedela sam tu nekoliko sati dok me u razmišljanju nije prekinulo zvono telefona. Marko je zvao.
-E malena, pričao sam sa Duletom, rekao je da mu ne smeta da se preseliš kod nas. Taman je ovoj jazbini potrebna ženska ruka.
-Važi hahahaha, dolazim za 20ak minuta.
-Ae vidimo se
Prekinula sam vezu i polako krenula ka izlazu.
Dok sam se penjala uz stepenice, sudarila sam se sa nekim likom.
-Izvini molim te, nisam te videla.
-Nema frke, jesi okej? Da se nisi udarila?
-Nene, okej sam.
-Ja sam Dušan, drago mi je.
-Maša.
Pružila sam mu ruku i uputila mu osmeh. Prošla sam pored njega i uskoro se našla na izlazu. Bože koliko je samo lep. U trenutku sam se setila da se i Markov cimer zove Dušan, da nije možda... ma ne, nema šanse. Nikad nisam upoznala tog Dušana, jer kad god bih ja išla kod Marka, on bi izlazio pre nego sto stignem, a vraćao se posle mog odlaska.
