Odvezala sam mašnu i podigla poklopac.
U kutiji su se nalazili uvijeni pokloni na kojima su se nalazili papirići sa brojevima od 1 do 10.
Hmm, šta li je sve ovde?
Otvaram prvi poklončić i tu nalazim narukvicu sa znakom beskonačnosti i slovom M i delom srca na kom piše FRI. Zbunjeno ga pogledam i on mi pojasni.
-Kad nam već ne ide da budemo zajedno, možemo da budemo veoma dobri drugari.
-Daj mi tvoju narukvicu.
Začudio se. Skinuo je narukvicu i dao mi je, onu koja je meni bila namenjena stavila sam na njegovu ruku i spojila srce. Drugi poklon je bio malo veći. Pocepala sam ukrasni papir i videla sliku sa derbija na kom smo bili. Ko nas je slikao? Kako ja to nisam videla. Tad smo se zagrljeni radovali golu. Treći poklon je opet neki mali. Iz papira sam izvukla četnici sever privezak za ključeve. Ustala sam da uzmem ključeve iz ranca da bih ga zakačila. Četvrti poklon bila je Zvezdina šolja, top, sad ću imati puno toga u Frankfurtu da me podseća na Beograd i Zvezdu, a i na Dušana. Peti je bio jastuk sa Zvezdinim grbom na sredini.
-Ovo je sve predivno, hvala ti puno, stvarno nisi trebao.
Rekla sam i zagrlila ga.
-Ajde dalje.
Smeškao se.
Šesti poklon je bio meda delija, ne mogu da verujem, želela sam mnogo tog medu.
Sedmi je takodje bio u kutiji. Podigla sam poklopac i videla masku za telefon sa slikom terena koja je slikana sa naših mesta i jasno se vide natpisi na stolicama ispred. U ukrasni papir sa brojem osam bile su upakovane srebrne mindjuše u obliku zvezdica. Broj devet bio je zalepljen na kesi. Izvukla sam klasičnu belu majicu sa brojem 9 napisanim na njoj, zašto je ovo broj devet? Čekaj, je l' ja haluciniram ili je ovo potpis Pavkova? Protiljala sam oči i ponovo pogledala.
-Jeste, potpisao se, dobro vidiš.
Rekao je i jos vise se iskezio.
I na kraju nešto što me je najviše pogodilo. Deseti poklon bila je majica Ciganin je bio moj stari. Tražila sam tu majicu godinama u nazad, nigde je nisam nalazila, a ta majica je uvek imala simbolično značenje za mene. Nakon duge potrage napokon sam je dobila. Dušan je znao da tražim ovu majicu, ne mogu da verujem da je uspeo da je nadje. Spustila sam kutiju i bacila se Dušanu u zagrljaj. Nikada neću uspeti dovoljno da mu se odužim za ovo. Snažno sam ga zagrlila dok su mi iz očiju lile suze. Uzvratio mi je zagrljaj i pomazio me po glavi.
-Smiri se, ajde, velika si devojka, nema plakanja zbog sitnica.
-Ovo nisu sitnice. Ne znam šta da kažem, hvala puno.
Klimnuo je glavom i poljubio me je u čelo.
Ubrzo je otišao da ne bi sreo Dejana, a ja sam ostala sama.
Što me sad zove, da nije nešto zaboravio?
-E, jesi zaboravio nešto?
-Ne brate moj, ne znam da li ćeš da mi veruješ, ali onaj tvoj upravo sedi u parkiću i ljubi se sa nekom plavušom.
Nemoguće, možda nije video dobro. Izašla sam na prozor sa kog se jasno vidi parkić.
-Na prozoru sam, gde je on?
I Dušan je izašao na prozor, uperio je prstom na klupicu kod samog ulaza u park. Ne mogu da verujem, ukopana sam stajala i gledala scenario koji sam mislila da se neće nikada dogoditi, momentalno sam uzela kofer, spakovala sve svoje stvari i prešla u Dušanov i Markov stan.
Brzo sam se obula, uzela jaknu, istrčala sam iz ovog stana jer posle ovoga što sam videla ne mogu da budem ovde. Uplakana sam utrčala u zgradu, popela se i pozvonila histerično. Dušan je otvorio vrata i odmah me zagrlio. Uneo je kofer u stan, ostavio ga je u Markovu sobu. Odlučila sam da pre Božića odem u Nemačku na par dana, uzeću svoje stvari, moram i da se pozdravim sa bakom, sva iluzija koju sam stvorila u glavi je porušena, on me nikad nije voleo, samo mu je trebala zanimacija u Frankfurtu, kakva sam ja glupača. Ispričala sam Dušanu šta sam isplanirala, nije hteo da me pusti samu, rekao je da moraju ili on ili Marko sa mnom. Nisam imala snage za bilo kakvu prepirku, rezervisali smo karte za petak.
