...
Za nešto manje od 10 sati nam je let, koferi su spakovani, ostao je još samo ručni prtljag. Dogovorila sam se sa tetkom da nas čeka na aerodromu, put će trajati 8 sati. Dušan je još uvek nervozan jer ne zna gde idemo, ovo će biti zanimljivo.
-Idem ja na groblje.
Rekla sam uzimajući ključeve.
-Čekaj, ajmo zajedno.
Marko je ustao i stavio ključeve od auta u džep.
Izašli smo iz stana, zaključali i zaputili se na groblje. Nije bilo gužve, posle 10 minuta vožnje smo stigli do tatinog groba. Crveno-bele ruže i žute lale smo spustili na ploču, kao i sveće.
-Svakim danom nam sve više nedostaješ.
Suza mi je skliznula niz obraz.
-Mala Maša nam je porasla tata. Mogu ti reći da je postala ono što si želeo, dobra devojka i što je važnije pravi delija, na svaku utakmicu ide i navija više od većine dečaka. Vodimo je Dule i ja u kop. Posle tebe tata nije bilo boljih vodja tribine, svi su u tvojoj senci. Za navijače sa severa nikada nisi umro, stalno te spominju, sada čak spremaju neko iznenadjenje za Mašu i mene. Dušan je je poznat na tribini, na korak je od vodje tribine.
Govorio je Marko dok je pokušavao da zaustavi suze. Snažno sam ga zagrlila, jecaji su se non stop čuli. Ispričali smo se sa tatom, a onda smo otišli kući.
...
-Možemo da krenemo polako.
Rekla sam stavljajući ranac na ledja. Marko i Dušan su poneli kofere, a ja sam zaključala stan.
Aerodrom je pun, Marko nas je odbacio i otišao kući. Uhvatila nas je neka gužva na auto-putu pa smo stigli knap. Imali smo vremena samo da se čekiramo i kupimo nešto za grickanje.
Prošli smo sve kontrole i zauzeli svoja mesta.
-Mogla bi sad da mi kažeš gde idemo.
-Ne bih mogla, laku noć.
Poljubila sam ga i zaspala.
...
Uskoro slećemo, Dušan je u Londonu saznao gde idemo zbog pričljivog čoveka koji pregleda vize. Pilot nas je obavestio da vežemo pojaseve jer u Toronto stižemo za nešto manje od pola sata. Tetka i baba su već stigle, presrećna sam što ću napokon moći da ih zagrlim.
Kad smo sleteli morali smo da se bahćemo sa nekim glupim mašinama. Srećom snašli smo se i sve smo završili za nekih pola sata. Tetka i baba su stajale i preletale pogledom po masi, u rukama su držale papir na kom je pisalo "BABY GIRL and her (boy)friend". Nisu nas primetile sve dok nismo stali na dva metra od njih.
-Oh my God.
Vrisnula je tetka i potrčala mi u zagrljaj. Baka je počela da plače, prišla sam joj i zagrlila je. Godine su prošle od kad sam je poslednji put videla.
Au jebote, kako tetka vozi dobra kola, sela sam na zadnje sedište sa Duletom, a baka je bila ispred. Do Hamiltona smo se vozili oko sat vremena, kod bake nas je čekao ukusan ručak. Tetka Anja i deka su nas čekali, presrećna sam. Falili su samo Marko i... i tata. Na zidu u dnevnoj sobi stajala je tatina slika sa crnom trakom u donjem desnom uglu, bilo je tu i dosta Markovih i mojih slika, sve je baš onako kako se sećam.
-Srdjan bi sad bio ponosan da zna da si došla da nas vidiš.
Rekao je deka jedva zadržavajući suze.
-Znam deko, bio bi sad ovde sa mnom, ne bi me puštao samu.
Anja je brzo skrenula temu da ne bi plakali, posle dužeg vremena smo se okupili i ko zna kad ćemo opet imati priliku.
-Spavaćete u mojoj kući. Ja ću biti ovde kod mame i Ane.
Pa to će biti super, to je samo dve kuće pored, imaćemo svoj mir.
Dopada im se Dušan, to je dobro. Pitali su za Lidiju što je prestala da zove, ludača je prekinula je kontakte sa Kostićima par meseci posle tatine smrti.
Polu komirani smo otišli u Anjinu kuću i zaspali.
