Anton se teturao po ulici i mislila sam da ce svakog trena pasti. Rekla sam Jovelji da ga izbegne kako zna i ume. Zazvonio mi je telefon, baka Ana zove.
-Hallo?
-Maša, Liebe, öffne Sie nicht die Tür zu Anton, er suchst dich!
Zvučala je uznemireno. Divno, neka pijandura pola godine starija od mog brata me juri po Frankfurtu, dan nije mogao biti bolji.
-Brzo skreći u ovu ulicu.
Uplašeno sam rekla, prekinula sam vezu bakici. Bez razmišljanja je skrenuo i kroz 20 minuta smo ušli u stan. Skinula sam jaknu, izula se i uzela Banija. Sedela sam u dnevnom boravku dok se Jovelja tuširao. Začulo se zvono na vratima, otišla sam da otvorim, potpuno smetnuvši sa uma situaciju sa Antonom, razmišljala sam da za Božić odemo u Beograd, da budemo sa svojima nekoliko dana.
-Ein moment bitte.
Skinula sam lanac i otključala bravu, a kad sam otvorila, prekid filma.
...
Dejan P.O.V.
-Mašo, donesi mi majicu, molim te.
Nema odgovora, ko zna ko je došao. Izlazim iz kupatila i otrčim u sobu. Uzmem Delije majicu i crnu trenerku i izlazim u dnevni boravak.
-Gde si Mašo?
Polako počinjem da se brinem, nema običaj da izlazi bez da se javi. Šta se dešava? Telefon joj je na stolu, patike su joj tu, sve joj je ovde, gde je mogla da nestane?
Kroz glavu mi je prošlo ono sa Antonom.
-Ne, nemoguće!
Prodrao sam se i pesnicom lupio zid. Histerično uzimam svoj telefon i okrećem baku.
-Hallo, Oma Ana. Ist Maša bei Sie?
-Nein liebe, sie ist nicht hier. Ist alles gut?
Uplašeno je pitala.
-Nein Oma, sie ist nicht zu Hause.
Mein Gott, komm zu mir, schnell!
Prekinuli smo vezu, brzo sam pokupio neke moje i njene stvari, Banija stavio u transportnu torbu i krenuo kod bake.
-Ovo se ne dešava.
Zaključao sam stan i za dva minuta se našao u kolima. Banija sam smestio na suvozačko mesto, vezao pojas i dao gas.
Deset minuta mi je trebalo do bakine zgrade, uzeo sam sve iz kola i popeo se na prvi sprat.
Pozvonio sam na vrata, baka je odmah otvorila vrata, kao da je sve vreme tu stajala.
-Guten Tag Liebe.
Rekla je baka uplašeno.
-Guten Tag Oma.
Zagrlio sam je, a iz očiju mi je potekla slana tečnost. Razmišljali smo gde bi sve Anton mogao da je odvede. U njegov stan nije sigurno, bilo bi previše lako, možda ju je čak i iz grada odveo. Samo da je ne povredi, Bože molim te. Sedeo sam za stolom i vrteo onu šoljicu čaja, malo mi je falilo da je slomim.
Dogovorili smo se da ja večeras spavam ovde, u slučaju da se Anton pojavi ili slično.
Prošlo je nekoliko sati i došlo je vreme za spavanje. Baka mi je napravila krevet u gostinjskoj sobi, legao sam i neko vreme buljio u plafon, a onda zaspao.
Maša P.O.V.
Budim se u.... Šta? Šta ću ja u svojoj kancelariji. Poslednje čega se sećam je da sam mazila Banija. Pokušavam da ustanem ali mi ne ide jer su mi noge i ruke vezane. Odlično. U kancelariju ulazi Anton, on me je kidnapovao, videće za ovo kad me budu našli. Prilazi mi sve bliže, prvo me mazi, a zatim pokušava da me poljubi. Okrenula sam glavu u stranu, to ga je iznerviralo. Uhvatio me je jednom rukom za obraze i stegao ih bas jako. Ovo boli, pokušala sam da se otrgnem nekako, ali nisam uspela.
-Lass mich!
Promrmljala sam nekako. Pustio me je i izašao iz kancelarije. Tako lako da odustane, nešto mi tu smrdi.
...
Prošlo je nekoliko sati i radnici su polako počeli da dolaze. Niko nije ulazio u moju kancelariju, a isto tako niko ništa nije primećivao jer sam sedela za stolom, dovoljno visokom da se ništa ne vidi. Jovelja ima običaj da mi dolazi u kancelariju izmedju 9 i 10. Treba da čekam još sat i po vremena, odlično. Možda sam se ipak malo prevarila. Prevrnula sam očima, a onda čula otvaranje vrata. Naravno da nije Jovelja, naravno da je Anton.
