Nisam znala kako da reagujem. Tresla sam se što od straha, što od nekog čudnog osećaja u njegovom zagrljaju. Popustio je zagrljaj i ja sam se nekako izmigoljila. Gledali smo se nekoliko sekundi, polako mi se približavao, bili smo udaljeni svega nekoliko centimetara. Šta sad da radim? Na svu sreću u tom trenutku se čulo otključavanje ulaznih vrata i Dušan se refleksno odmakao.
-Stigao sam, izvinite što sam se malo zadržao.
-Nadam se da nije bilo nikakvih problema.
-Za divno čudo, nije.
Začudjeno sam ga pogledala, nemoguće da nije pravila probleme.
-E brate idem da nam kupim karte za derbi.
-Nema potrebe, već sam ih uzeo.
Izvadio je karte iz džepa i stavio ih na šank pored činije u kojoj je stajalo neko voće koje je počelo da truli. Užas, ko zna koliko već stoji tu.
-Idem da prošetam malo, ako ti budem trebala, biću na Marakani.
-Dobro, hoćeš doći do večere?
-Verovatno, ne naručuj ništa, spremiću ja nešto.
-Mašo, sačekaj da se obučem pa idemo zajedno do Marakane. Idem da kupim nešto, pa taman da te ispratim.
-Ajde.
...
Busa nije bilo dugo, pa smo krenuli peske. Pričali smo kao da se znamo sto godina, kakav lik, ne verujem. Ni njegova priča, kao ni Markova i moja, nije bas najsjajnija. Roditelji su mu se preselili u Berlin kad je imao 16, a on je ostao ovde da bi bio tu za baku, koja je tada bolovala od raka pluća. Svaki slobodan minut je proveo pored nje, pre ili posle škole bi bio kod nje, a kući bi se vraćao u kasnim večernjim satima. Nažalost, njegova baka je ubrzo preminula zbog nedostatka kiseonika. Marko i on su išli zajedno u odeljenje, bili su najbolji drugovi, pa mu je moj brat u svakom trenutku pomagao koliko je god bilo u njegovoj moći. Od kad mu je baka preminula, svaki dan ide na Marakanu, jer isto kao i ja, želi da pobegne od svega.
-Joj, nisam imala predstavu da ti se to desilo, Marko mi nikad nije pričao, doduše, mama mu je branila da mi prilazi, pa nije ni imao priliku.
-Da, a ti, što si ti otišla od kuće?
Ispričala sam mu da se mama mnogo promenila posle tatine smrti i kako mi sve brani.
-Mislim da imam dovoljno godina da znam šta radim i kakve ću posledice snositi zbog toga. Nema ona šta tu da se meša više.
Kad smo stigli na Marakanu prvo smo otišli do Delije šopa, uzeo je majicu četnici sever, a ja nove nalepnice i delije privezak za ključeve.
Ušli smo na stadion i seli kod slova d. Pričali smo i uživali, potpuno smo izgubili pojam o vremenu. Ko zna koliko smo sedeli tu i upoznavali se.
-Pola 8 je. Mislim da je vreme da krenemo, ipak moram da spremim večeru.
Krenula sam da ustanem, ali sam osetila kako me vuče za ruku da sednem.
-Sačekaj još malo. Neće se Marko ljutiti.
-Pa dobro, valjda neće.
Ostatak vremena smo proveli samo sedeći i ćutke gledajući kako se smrkava.
Spustila sam glavu na njegovo rame i uhvalila ga pod ruku. Osetila sam kako mu se ruka grči, a mišići stežu. Savršen je. Ovaj dečko nema ni jednu manu.
Osetila sam da temperatura naglo opala, počela sam nenormalno da drhtim. On je to opazio, ogrnuo me svojim duksom i zagrlio me.
-Već je devet. Mislim da sad stvarno treba da krenemo.
-Da, naravno. Doćićemo opet ovde?
-Naravno.
Dok smo se peli uz stepenice uspela sam nekako da se sapletem i izgubim ravnotežu. Sreća pa je bio iza mene, pa me je uhvatio. Pribio me je uz sebe. Opet smo bili svega nekoliko centimetara udaljeni. Mašo smiri se, neće ništa uraditi. Osetila sam kako mi puls ubrzava, a obrazi rumene. Mogla sam da osetim njegov dah na svojim usnama, pogledala sam u njegove plave oči i odmah se izgubila u njima. Stajali smo tako minut- dva, a onda se odmakao.
-Izvini, ne znam šta mi je bilo.
-Ma nema frke. Sve okej.
Nasmejala sam ne i nastavila da se penjem.
...
-Pa dobro, gde ste vi do sad?
-Na Marakani.
Odgovorila sam mu sa ogromnim kezom koji se iz nekog nepoznatog razloga pojavio na mom licu.
-Ja sam kriv, nemoj da se ljutiš na nju.
-Neću bre hahahahaha. Zašto bih se ljutio. Sve dok je sa tobom, nemam razloga da se brinem.
Otišla sam do kuhinje koju sam jutros sredila. Pa dobro, šta bih mogla da spremim? Možda neku pastu? Da, pasta će biti okej.
Uzela sam tuganj i šerpu, a zatim krenula sa kuvanjem.
...
-Mašo, ovo je bilo jestivo. Bilo je čak i ukusno hahahaha.
-Stamo ti mene zajebavaj Marko, sve se vraća sve se plaća.
-Stvarno je vrhunski.
Rekao je Dušan kupivši ostatke špageta koje su ostale u tanjiru.
Pokupila sam tanjire i stavila ih u sudoperu, opraću ih sutra, nisam sposobna da uradim bilo šta sad.
Istuširala sam se, oprala zube i ušuškala se u krevet. Bila sam toliko umorna da sam zaspala u roku od odmah.
Jutro:
Ahh kako volim petak, pomislila sam. Nisam se dugo razvlačila po krevetu, ustala sam, obukla se, otišla da operem sudove koje sam ostavila sinoć u sudoperi, a posle toga sam se zaputila na groblje.
——————————————————————————
Šta mislite, da li će Maša i Dušan biti zajedno?😊💭
