-Znači očekujemo te za Božić?
Veselo sam pitala.
-Da, dolazim 6. malo pre ponoći.
Odgovorio je i zevnuo. Nisam htela više da ga mučim pa sam ga pustila da spava.
Dok su svi spavali tiho sam izašla iz stana i zaputila se ka groblju.
Stopirala sam prvi taksi koji je prošao i jedva sela na suvozačko mesto.
-Dobar dan, do Lešća molim Vas.
Izustila sam jedva dolazeći do daha.
-Naravno gospodjice.
Vezala sam se, ćutke gledajući kroz prozor.
Sve je bilo pusto, nigde nikoga. Sneg je padao na gole grane drveća koje su bile ukrašene novogodišnjom dekoracijom.
Posle desetak minuta smo stigli na groblje. Na pola puta do maminog i tatinog groba sam zastala zbog prejakog bola u stomaku.
-Nećete valjda sada da se rodite, nije ni vreme ni mesto za to.
Rekla sam sebi u bradu.
Nastavila sam polako i nekako se dogegala do groba.
Uzela sam metlicu iz sandučeta na klupici koja stoji pored spomenika da bih počistila sneg.
Bolovi su postajali sve češći i jači, ali i dalje ne želim nikome da govorim jer je možda samo lažna uzbuna.
-Zdravo roditelji. Znate, termin mi je za nekih petnaest dana, ali osećam užasne bolove, možda su lažne kontrakcije, ali nisam sigurna. Nadam se da neće...
-Zašto mi nisi rekla za bolove?
Marko je stajao iza mene.
-Pa nisam htela da vas...
Zastala sam jer sam osetila kako mi se topla tečnost sliva niz noge.
-Nisi htela šta Mašo?!
Povisio je ton.
-Marko, mislim da mi je pukao vodenjak.
Prebledela sam i podigla pogled sa nogu na njega. Zanemeo je. Stajao je kao statua nekoliko trenutaka, a onda mi pomogao da stignemo do auta. Nisam više mogla da izdržim pa sam vrisnula od bolova. Znoj je počeo da me obliva, a Marko je samo uznemireno sedeo pored jer nije znao šta da radi. Uzeo je telefon i pozvao Tašu, ali bezuspešno. Odmah zatim je okrenuo Minu koja se takodje nije javila.
-Mašo šta sad?
Duboko sam udahnula, pa izdahnula.
-Vozi u porodilište, odmah!
Vezao nas je i dao gas. Nije poštovao ograničenja, vozio je 80 na sat. Uporno sam zvala Dušana ali uzaludno, ima čvrst san.
Stigli smo do porodilišta, Marko mi je pomogao da izadjem i otrčao do šaltera dok sam ja čekla ispred presavrjajući se od bolova.
Medicinske sestre su izletele sa kolicima, sela sam, a one su me brzo odvele na pregled.
Doktorka koja treba da me poradja tek treba da dodje tako da je pregled obavila njena koleginica.
-Kada su tačno počele kontrakcije?
Smireno je pitala doktorka gledajući monitor na kom je posmatrala bebice.
-Sinoć!
Zastenjala sam.
-Kog su intenziteta bile?
Nastavila je sa pitanjima.
-Bile su jake.
Duboko sam disala.
-Koliko su se često pojavljivale?
-Na deset minuta.
Sve je napisala u izveštaju i pozvala sestre da me odvedu do sobe.
Marko je sve vreme stajao ispred i panično zvao sve redom. Ispratio me je do sobe, a onda otišao kući po Dušana i torbu za porodilište. Uporno sam nastavljala da ga zovem.
Dušan P.O.V.
Ko sad zove ovako rano? Protrljao sam oči i taman kad sam krenuo da se javim prestao je da zvoni.
~20 propuštenih poziva.
Marko žurno uleće u stan uzima Mašinu torbu za porodilište, pokušavao je nešto da mi kaže, ali ga nisam razumeo.
-Brate, udahni, izdahni i lepo mi reci.
Pokušavao sam da ga smirim.
-Maša se poradja! Drži ovo i trči kod nje, a ja ću da probudim ove pa dolazimo!
Stajao sam ćutke slušajući njegove reči. Složio sam uplašenu facu, seo sam spuštajući torbu na pod.
