Dušan P.O.V.
Ustao sam, obukao se i izasao iz sobe. Video sam Marka kako se izležava na kauču i gleda nešto na telefonu. Verovatno opet muva neku ribu.
-Kad si stigao? Nisam te čuo.
-Pre desetak minuta. Verovatno me nisi čuo jer si spavao ko zaklan.
-Dobro jutro.
Ovo je bilo upućeno Maši. Bio sam neprirodno smiren, kao da se ništa nije desilo sinoć.
-Dobro jutro.
Rekla mi je ne dižući pogled sa telefona. Smešila se, mora da se dopisuje sa onim klincem. Ugasila je telefon i obratila se Marku.
-Idem do prodavnice, je l' treba nešto da ti donesem?
-E nemoj ti, ićiću ja u prodavnicu.
-Dobro, meni odgovara
Nasmejala se i dala Marku spisak, a onda je on izašao.
-Danas nemoj previše upadljivo da se oblačiš.
-Šta tebe briga kako ću ja da se obučem, obućiću se kako ja hoću.
-E mala mnogo si ti pustila jezik. Rekao sam nešto.
Pogledao sam je i malo povisio ton, dovoljno da je zaplašim i da me posluša, ili sam ja bar pomislio tako.
-Slušaj ti, nisi mi ni brat ni mama ni tata da možeš da mi naredjuješ, je l ti jasno?
Sad je ona počela da se dere.
-Dobro, baš me briga, obuci šta hoćeš pa nek te prebiju grobari.
Pokušala je još nešto da kaze, ali sam je prekinuo ovim što sam rekao. Možda sam malo preterao. Neću više da se svadjam sa njom, ima dečka koji će se brinuti o njoj.
Maša P.O.V.
Suza mi je skliznula nis lice, brzo sam otišla u sobu da on ne bi video. Možda je u pravu, možda treba da ga poslušam.
Uzela sam majicu krug i neki crni šorts. U medjuvremenu mi je stigla poruka od Petra.
"Biću kod bubnjeva, cimni me kad stignes da dodjem da se pozdravimo."
"Važii."
Spustila sam telefon na noćni stočić, obukla se i pokušala da pronadjem nalepnice koje sam skupljam još od svoje petnaeste godine. Prvo sam tražila u koferu u kom mi je Marko doneo stvari, mislim da sam ih tu čuvala, ili ipak ne. Potrazila sam ih u torbi koju sam nosila na treninge, dok sam trenirala.
-Ahaa, tu suu!
Sva srećna skočila sam i počela da ih brojim.
-...175, 176, 177, 178, 179, 180. Dobro je, sve su tu.
Ove nalepnice sam htela da zalepim u svojoj sobi, kod mame, ali sam odustala, kao da sam znala da ću se odseliti.
Stavila sam nalepnice u fioku i izašla iz sobe.
Ušla sam u Dušanovu sobu, on je sedeo za kompjuterom i gledao na jutjubu prenos iz '91 godine. Kucnula sam na vrata, on se okrenuo i pogledao me je. Nije ništa rekao, samo mi je dao znak glavom da udjem u sobu.
-Ovaj, moji duksevi su na pranju, pa sam htela da te pitam da...
Nisam stigla ni da završim rečenicu, a on je ustao, prošao pored mene,otvorio ormar i izvadio neki crni nike duks.
-Evo.
-Hvala ti.
Krenula sam da izadjem iz sobe, ali mi je on preprečio put i stao na vrata.
-Kuda?
-Idem u dnevnu, pomeri se molim te.
-Izvini.
-Ma sve je okej.
-Ne izvinjavam ti se za ono sinoć, niti za ono malo pre.
-Nego?
Uhvatio me je oko struka i podigao, prebacio me je preko ramena, a zatim spustio na krevet.
-Šta radiš to, prestani!
Ignorisao je moje reči i počeo da me ljubi u vrat.
-Dušane prestani, imam dečka!
U tom trenutku je ustao, a ja sam se pridigla u sadeći položaj. Stajao je pored kreveta i gledao u pod.
-Vidi Dušane, ti si stvarno ful i...
-Izadji molim te.
-Saslušaj me.
-Mašo izadji iz sobe, ne želim da pričam.
-Okej, izvini..
Izašla sam iz sobe, uzela kačket, naočare za sunce , telefon, obula bele air force i izletela iz stana. Kad sam izašla iz zgrade videla sam da dolazi bus i potrčala sam da bih stigla.
Okrenula sam Petra koji je odmah podigao slušalicu.
-Ej Mašice.
-E Pero, je l možeš da blejiš?
-Kad?
-Sad.
-Gde da dodjem?
-Isto gde i juče.
-Dolazim odmah.
Koliko je dobar, hvala Bogu na njemu. Ne mogu sebi da oprostim što sam se ljubila sa Dušanom. Svidja mi se Petar, valjda. Ali da mi se svidja ne bih dopustila Dušanu da me poljubi. Koliko ja sebi sranja pravim u životu.
Dušan P.O.V.
Izašao sam iz sobe da bih potrazio Masu i izvinio joj se. Nije u dnevnoj, nema je ni u kuhinji. Mozda je u svojoj sobi.
-Mašo, jesi tu?
Gde bi mogla da bude? Začula su se ulazna vrata i ja sam brzo izašao iz sobe u nadi da je ona. Marko je, šta sad da mu kažem? Ajde Dušane razmišljaj, razmišljaj.
-E brate, drži ove kese molim te.
-Daj.
Uzeo sam kese i brže bolje otišao u kuhinju. Pokušao sam da izbegnem bilo koji razgovor, ne volim da ga lažem, al ne želim ni da pomisli da sam ljut na njega.
-Gde je Maša?
Fenomenalno, šta sad da mu kažem? Pa, posvadjali smo se pa je otišla.
-Ne znam, možda je sa nekom drugaricom.
-Čudi me da ti nije rekla.
-Hahahahaha ko sam ja da mi ona polaže račune?
-Moj najbolji ortak?
Au brate kako se sad loše osećam što ga lažem. Mašo dodji što pre da rešimo ovo.
Maša P.O.V.
Petar je stajao kod stanice i čekao da dodjem. Kad sam izašla iz autobusa nisam ni reč rekla, samo sam ga snažno zagrlila i poljubila.
-Šta se desilo?
-Ništa bitno, posvadjala sam se sa Dušanom.
-Ko je Dušan?
Pogledao me je i složio neku ljubomornu facu. Ima puno pravo da bude ljubomoran, ne daj Bože da sazna da smo se poljubili, mislim da bi odmah raskinuo.
-Bratov i moj cimer.
-Aha, dobro.
-Je l' još uvek živiš ovde?
Pitala sam ga gledajući u zgradu u kojoj je pre živeo.
-Prešli smo u ovu zgradu pored.
Rekao je pokazivajući na neku staru zgradu.
Poljubila sam ga sa nekom dozom krivice za ono što sam uradila. Prošetali smo malo, a onda sam krenula kući.
Pozvonila sam na vrata i čula Marka kako se dere Dušanu iz WC-a da on otvori.
Dušan je trčećim korakom došao do vrata i brzo ih otvorio.
Bez reči sam prošla pored njega prošla pored njega i sela u dnevnu sobu.
-Gde si bila?
Prošaputao je kroz zube.
-Sa dečkom.
Odgovorila sam mu sa sarkastičnim osmehom na licu.
Marko je izašao, pozdravio se sa mnom i otišao da se sprema za derbi. Dušan je već bio spreman.
U 15 do 6 smo krenuli i u 6 smo došli na Marakanu. Stali smo u kop i pričali o nekim dosadnim stvarima, a onda je je utakmica počela
