Ostala sam zatečena. Stajala sam ukopana dok su ostali pevali Dobro znaj. Milion flešbekova mi je prošlo kroz glvu u sekundi.
Da ili ne? Ajde Mašo, razmišljaj , da li si sigurna da želiš da provedeš ostatak života sa njim. Zatvorila sam oči na sekund i još jednom razmislila. Sve je onako kako sam zamišljala, Marakana, Dušan, ja. U sekundi kad sam htela da kažem svoj odgovor osetila sam užasanu mučninu. Potrčala sam ka izlazu i iz ranca, koji sam ostavila na stolicama malo uviše, uzela kesu. Sve što sam danas pojela završilo je u toj kesi. Dušan je prišao da vidi da li je sve okej.
-Mašo, jesi dobro?
-Jesam, samo sam mnogo jela danas.
Rekla sam kroz kašalj.
Zabrinuto me je pogledao i krenuli smo kući.
Osećam se malaksalo, stomak me je užasno boleo pa sam jedva hodala.
Seli smo u park da se malo odmorim. Dušan me je privukao sebi, a ja sam spustila glavu na njegovo rame. Opet sam gladna, polako ali sigurno postajem crna rupa.
-Gladna sam.
Na ovu izjavu me je pogledao čudno.
-Jesi dobila pa toliko jedeš?
-Nisam, verovatno je PMS u pitanju.
Posle pet minuta smo se popeli u stan. Čim sam se izula bacila sam se na kauč i naručila neku hranu iz Meka.
...
-Samo mi nije jasno kako si uspela da se prehladiš.
Rekao je Marko dok sam ja dušu svoju izbacivala. Kad sam sve iz sebe izbacila, oprala sam zube i otišla da spavam.
Oko pola tri me budi Dušan vidno uznemiren. Šta se dogadja? Ustala sam i otišla kod Marka u dnevnu sobu. Sedeo je i gledao u jednu tačku dok mu se suza slivala niz obraz. Niko nije progovorio ni reč, na stolu sam videla neko pismo i uzela da čitam.
"Marko, Mašo, hvala vam što ste mi ulepšali život vašim dolaskom na ovaj svet i što ste baš mene odabrali da vam budem mama. Žao mi je što se nisam baš najbolje pokazala u toj ulozi, znam da smo se svadjali više nego što je trebalo..."
Protrljala sam oči i nastavila da čitam.
"nikada to nisam želela. Uvek sve bili tatini i moji pilići, ostavili smo vas u onom trenutku kada smo shvatili da ste dovoljno zreli da se brinete o sebi. Marko sine, čuvaj se, brzo ozdravi, oženi devojku koja nije laka i koja će se ponositi što je Kostićka. Mašo, lepa moja, pre svega srećan rodjendan, nastavi tamo gde je tata stao, budi najbolja na tribini, kao što već jesi. Reci Dušanu da na Marakani, baš kao što sam ja tati. Rodi decu, izvedi ih na pravi put i nauči ih da budu prave delije, kao njihov deda. Bolest je bila jača od mene, nisam uspela da se izborim sa njom, ali ne brinite, mama je uvek tu da brine o vama. Deco, uživajte u životu i budite srećni, jednog dana, srešćemo se, na porodičnom ručku, gore, gde je sve mnogo lepše..."
Spuštam papir na sto i zaključavam se u wc-u. Stojim ispred ogledala i pitam se zašto. Zašto je sada morala da ode? Sada kada je sve bilo savršeno, sve je bilo u najboljem redu... Čujem kucanje na vratima ali ga ignorišem. Suze su same krenule da se slivaju niz moju ozbiljnu facu, ponovo osećam mučninu i zatrčavam se do wc šolje.
...
-Da, to je ona.
Jedva izgovaram gledajući leš pun rana od raka koji je imala.
Dušan i ja smo došli na identifikaciju leša. Prošlo je tri dana od kada smo saznali loše vesti. Zakazali smo sahranu za sutra pa smo doneli odeću za sahranu. Biće sahranjena u njenoj omiljenoj crnoj haljini koju je nosila na svaku svečanost i u belim patikama koje ima već 10 godina. Sa njom, pod zemlju ići će i neke stvari. Tatina i njena burma, srebrna ogrlica koju sam htela da joj poklonim za rodjendan koji treba da bude za nedelju dana, Marko je odlučio da joj da plišanog medu kog mu je poklonila za šesti rodjendan. Dali smo sve čoveku koji radi tu i izašli. Marku danas skidaju gipseve, naćićemo se sa njim pa idemo da kupimo stvari za sahranu.
Išli smo od prodavnice do prodavnice, ali skoro nigde nema ništa pristojno. Marko i Dušan su našli košulje i pantalone, ali za mene je već problem. Svratili smo do Meka da jedemo nešto, ponovo, pa smo nastavili da tražimo garderobu za mene.
-Idemo kući, umorila sam se.
Žalila sam se.
-Mašo, sahrana je sutra, šta ćeš obući?
Pitao je Marko.
-Ono što bi i tata obukao.
Marko se nasmejao i krenuli smo kući.
-Važi, sačekajte me vas dvoje ispred, brzo ću.
Klimnula sam glavom i izašli smo. Ubrzo smo ga videli kako izlazi, bez kesa sa stvarima.
-Brate, sutra u našem stilu.
Svi smo se nasmejali i otišli kući.
Istrčavam iz autobusa kao da me neko juri, otišla sam iza najbližeg drveta i opet povraćala. Marko i Dušan su počeli da se brinu jer ja kad se razbolim to obično traje dva do tri dana.
-Ne gledajte me tako, nije mi ništa.
Izgovorila sam jedva i nastavila da povraćam.
Smarali su da idem u bolnicu, a ja naravno neću jer mrzim doktore i bolnice.
Napokon smo stigli kući, bila sam preumorna i legla sam. Neko vreme sam samo gledala u jednu tačku i razmišljala o mami i tati, a suze su se nežno slivale niz moje slepoočnice. Navila sam alarm i izignorisala sve poruke koje su mi blejale u direktu.
...
Stavljam kačket i izlazim iz wc-a. Obuvam crne 95ice i uzimam pare namenjene za popa.
-Možemo da krenemo.
Tužno sam rekla pognute glave.
-Opet povraćala?
Pitao je Dušan grleći me.
Zabrinuto sam klimnula glavom. Sutra definitivno idem kod doktora, ovo se oteže danima. Polako smo krenuli na groblje, Marko je krenuo ka kolima, Dušan i ja smo mu uputili pogled u fazonu ne, nećeš ti da voziš. Dušan je uzeo ključeve i seo na vozačko mesto. Stavila sam slušalice u uši i sela na zadnje sedište. Nisam slušala šta su pričali, pustila sam pesmu Dobro znaj i gledala kroz prozor, na sahrani ćemo biti samo nas troje, umrlicu smo na vrata zgrade zalepili jutros da komšije ne bi dolazile. Stan nećemo prodavati, renoviraćemo ga pa ću se preseliti tamo, neko vreme želim da budem sama, da se odmorim od svih i svega.
Stigli smo u kapelu i poslednji put videli mamu, lepa je, izgleda kao da spava, sa blagim osmehom na licu, kao da sanja neki lep san. Ubrzo je došao pop i krenuo da peva, u kapeli su se pojavili Mina, Vuk i Petar, ovo me je ubilo, koliko god se trudila da budem jaka nisam uspela da ne zaplačem. Prišli su Marku i meni i izjavili nam saučešće. Pop je gledao u nas troje i svim silama pokušavao da se skoncentriše na ono što peva.
Obukli smo četnici sever majice i crne trenerke, kao da idemo na tekmu. Znam da se mama ne bi ljutila, sigurno se sada smeje dok nas posmatra.
Stojimo pred grobom, svako od nas je bacio po grumen zemlje na sanduk koji je već bio na svom mestu. Uz tup zvuk lopata i zemlje koja je lupala po sanduku prisetila sam se svega. Setila sam se rečenice koju su mi njih dvoje stalno ponavljali kad sam bila mala:"Mašo, sine, nikada nemoj plakati zbog ljudi, oni su govna i nikada, ali nikada nemoj propuštati utakmicu". Mama, znam da si imala svoj loš period onda kada me nisi puštala na idem, opraštam ti to. Sada vam oboma obećavam, neću plakati i nikad, više neću propuštati utakmicu. Govorila sam u sebi dok mi se poslednja suza slivala niz obraz.
To je to mama, počivaj u miru, svratiću prvom prilikom.
Mina, Vuk i Petar su uzeli taksi i otišli do grada, a mi smo se vratili kući. Brzo sam se izula i otišla u wc, hvala Bogu nisam povraćala, sada me samo probada stomak, to se lako rešava, uzeću da prezalogajim nešto. U subotu je utakmica, koreografija će verovatno grmeti, ipak je derbi u pitanju, cenim da će biti oko 30.000 ljudi.
Sutra moram kod lekara, ustaću što ranije da bih išla sama, ovako ako me vide tražiće da idu sa mnom.
-Alo stoke, ko će da ide da mi kupi kisele krastavce?
Banula sam u dnevnu sobu ko manijak.
-Mašo ne bih da te razočaram, ali leto je i nema kiselih krastavaca.
Rekao je Marko dok je groktao od smeha.
-Mrš.
Iznervirano sam rekla i vratila se u krevet. Ležala sam i jela domaćinski čips sa kajmakom. Navijačke pesme su tutnjile u dnevnoj sobi, okrenula sam se na bok i zaspala.
____________________________________
Ovaj deo je malo kraći, ali sutra verovarno izbacujem sledeći deo koji će biti duži❤️
