Prošlo je već sedam dana od kako sam u Frankfurtu. Mnogo je lepo ovde, čak mi je i Frau Müller našla neki posao za početak. Rekla mi je strancima koji se dosele mnogo teško da nadju posao jer ne znaju tako dobro jezik, a da je za mene bilo lako jer mi je nemački kao maternji. Oduvek sam volela Nemačku, i nemački jezik, počela sam da ga učim kad sam imala 6 godina.
Danas idem kod bake Müller da mi kaže koji je posao u pitanju i kada počinjem.
Još uvek se nisam čula ni sa kim u Beogradu. Mina, Vuk i Petar su mi uporno slali poruke, ali im nisam odgovarala, Dušan je poštovao moj zahtev za me ne zove, a Marko, on je verovatno još uvek razočaran, nije ni pokušavao da me pozove.
Obukla sam belu majicu na bretele i crne helanke i zaputila se kod bakice.
-Guten Tag Oma Müller. Wie geht es dir?
-Ich bin gut mein Kind, komm rein.
Ušla sam u bakicin divno uredjen stan. Rekla mi je da sednem u kuhinju da popijemo čaj.
Sipala nam je čaj od nane i počela da priča da njen unuk radi nešto u fudbalskom klubu Eintracht Frankfurt i da joj je pre dva dana spomenuo da im dolazi neka strana delegacija kojoj treba da se predstavi klub, njegova istorija, igrači, trenri... i da je devojka koja to treba da radi u zadnjem trenutku dala otkaz, a nema devojaka koje to žele da rade.
Rekla sam joj da želim da radim i da mi nije problem da naučim sve o klubu u što kraćem roku.
Bakica je brzo pozvala svog unuka i javila mu.
Rekao joj je da će poslati prevoz po mene. Već? Moram da odem da se presvučem, nadam se da ne moram ništa svečano da oblačim sada. Otišla sam do stana i obukla teksas farmerke i crnu majicu delije. Majicu sam uvukla u farmerke i obula plave vapormax plus. Čula sam da neko zvoni na vratima i otrčala sam da otvorim.
-Dobar dan, ovaj, guten Tag.
Nasmejala sam se i brzo ispravila, nasmejao se i čovek koji je došao po mene.
-Guten Tag, bist du Maša Kostić?
-Ja, ich bin Maša.
Predstavila sam se čoveku koji mi je rekao da moramo da krenemo.
-Ein moment bitte.
Uzela sam torbicu u kojoj su bili ključevi, telefon i naočare koje sam izvadila i namestila kao rajf.
Vozač mi je otvorio vrata crnog mercedesa, sačekao da udjem, a onda i zatvorio vrata. Kako su ljudi ovde fini. Vozili smo se nekih desetak minuta i stigli smo na stadion.
Markus, čovek koji je došao po mene, me je odveo u neku kancelariju. Kako je lepo ovde, osvrtala sam se oko sebe dok neki čovek, ne mnogo stariji od mene, nije ušao u kancelariju. Ovo je verovatno unuk baka Ane.
-Hallo, ich bin Anton Müller.
-Ich bin Maša Kostić.
Upoznali smo se, objasnio mi sve o mom radnom mestu, a onda poveo da me upozna sa fudbalerima. Ušli smo u svlačionicu i predstavio me je momcima. Prvi koga sam prepoznala u gomili jeste Jovelja. Bila sam presrećna, toliko sam želela da ga upoznam, a sada imam priliku.
-Gle ti ovo, srpkinja radi ovde hahahah.
Rekao je Jovelja i prišao mi.
-Ćao, ja sam Dejan.
Pružio je ruku.
-Maša, drago mi je.
Rukovali smo se, a onda je on nastavio sa presvlačenjem.
Upoznala sam i ostatak tima, dala Jovelji broj telefona i posle otišla u stan. Bacila sam torbicu na fotelju skinula garderobu sa sebe, uzela čist veš i otišla da se tuširam.
...
Dok sam učila sve ono što mi je Anton rekao, stigla mi je poruka od Jovelje.
Da li je delija za jedno piće?
Naravno!
Poslala sam mu adresu i rekla mu kad da dodje po mene. Obukla sam malu crnu haljinu koja ide potpuno uz telo. Našminkala sam se posle dužeg vremena, za moj ukus previše šminke, ali dobro, večernji izlazak je u pitanju.
Zanima me šta sad rade u Beogradu, ali nisam još spremna da se suočim sa milion pitanja.
