-E moj tata.... Što više vremena prolazi, sve mi više nedostaješ.
Sedela sam na klupici pored tatinog groba, i pričala mu sve šta se desilo. Na ploču sam položila dve bele ruže, voleo je ruže. Oči su mi se punile suzama, nisam ni pokušala da ih potisnem.
-Nikada nam nije rekla kako si umro, a to je jedino sto nas interesuje...
Sedela sam tu još neko vreme, pa sam pošla kući. Osvrnula sam se još par puta, a onda sam krenula na bus.
...
-Gde si bila?
-Na groblju, svratila sam i do prodavnice, sad ću da spremim doručak.
Rekla sam spuštajući kese koje su mi bile u ruci.
-Nemoj da se cimaš, naručiću picu.
-Dobro.
Izula sam se, uzela kese i odnela ih u kuhinju.
-Danas idem kod Alekse, biću verovatno ceo dan kod njega.
Aleksa je Minin brat, išao je sa Markom u odeljenje u osnovnoj. Pre su se više družili, a sada se jedva vodjaju jer je Aleksa upao u to neko fensi društvo, ne ide na utakmice, nema vremena za Minu, a kamoli za stare drugare.
-Biću sama ceo dan?!
-Nećeš, biće Dušan tu.
-Izdajo, htela sam da provedemo zajedno današnji dan.
-Evo večeras ćemo gledati neki film, nemoj da se ljutis sekooooo.
-Držim te za reč.
Rekla sam mu i nastavila da stavljam namirnice u frižider.
...
-Gospodine, vaš račun je 1250 dinara.
-Izvolite. Dovidjenja.
Dostavljač je uzeo novac i dao Marku picu.
Stavio je picu na sto i zamolio me da idem da probudim Dušana. Pogledao je na sat, uzeo tri parčeta pice, pozdravio se sa mnom i krenuo kod Alekse.
Ušla sam u Dušanovu sobu, sela na krevet i nežno ga prodrmala. Okrenuo se na ledja, osmehnuo mi se i onako bunovno promrmljao nešto.
-Dobro jutro.
-Dobro jutro. Ajde ustaj polako, pica je na stolu, sačekaću te da doručkujemo zajedno.
-Važi, saću ja.
Ustala sam i otišla u kuhinju i sipala sam nam kokakolu.
-Kad ti je brat izašao?
Pitao je dok se sedao na kauč.
-Pre 5 minuta.
Dobacila sam iz kuhinje. Na stakleni stočić u dnevnoj sobi stavila sam picu i sokove. Sela sam pored njega i uključila laptop. Pokušala sam da pustim seriju, ali mi je Dušan uzeo laptop, našao film, privukao me sebi i zagrlio me. Nisam obratila pažnju koji je film u pitanju, na kraju krajeva, nisam uopšte ni gledala film kako treba, sve vreme sam razmišljala o sinoćnom dogadjaju. Samo bi mi falilo da se sad zaljubim, to bi bilo baš fenomenalno.
-Sve okej mala?
-Da, što ne bi bilo?
-Pa, vidim odlutala si, ni ne gledaš film.
-Ma razmišljala sam o mami.
Zašto ga lažem? Zašto ga samo ne pitam da mi razjasni to.
-Ide mi se napolje. Lep je dan, bilo bi šteta da ga provedemo u kući.
-Dobro, idemo napolje, samo da se uljudim malo.
-Taman idem i ja da se presvučem.
Ustala sam da nadjem nešto u ormaru. Hmmm, šta bih mogla da obučem? Uzela sam teksas šorts i majicu četnici sever. On je već spreman čekao da izadjem.
-Da li je moguće? Ladno smo se isto obukli hahahahaha.
Obukao je istu majicu kao i ja, i neke teksas bermude.
-Ne mogu da verujem hahahaahah. Ajde sačekaj idem da promenim majicu.
-Ne, nemoj, svidja mi se ta kombinacija. I imaš top noge.
Mislim da mu trebaju sočiva, moje noge su užas. Obula sam crne 95ice ne primećujući da ih je i on obuo. Uzela sam Markove ključeve koje je zaboravio na šanku i proverila da li sam ponela sve što mi treba. Novac tu, naočare za sunce tu, telefon tu. Da, sve je tu.
-Hoćemo?
Pitala sam ga nameštajući naočare za sunce kao rajf.
-Ajmo, ja ću zaključati.
Izvadio je ključ iz džepa, ubacio u bravu, obrnuo dva puta na desnu stranu i jednom gurnuo vrata da proveri da li je zaključano.
Poslala sam Marku poruku da su mu ključevi kod mene i ka mi javi kad bude kretao kući u slučaju da se ne vratim pre nego što on dodje.
-Ajmo peške.
Rekla sam, iako se nismo dogovararali gde ćemo da idemo, oboje smo znali na šta sam mislila kad sam to rekla. Pola puta sam ćutala, a pola samo odgovarala na pitanja koja je postavljao.
Ušli smo, i seli na isto mesto kao juče.
-A sad mi reci, šta ti je ceo dan?
-Nije mi ništa.
-Vidi, to farbaj nekog drugog, vidim da nešto nije okej, jesam ja nešto sjebao, ne kapiram?
-Nisi, samo.... Šta je značilo ono juče? Kad smo gledali film i ono kad smo bili ovde.
-A to je znači. Nije ništa značilo, ništa se i nije desilo ako se dobro sećam.
Tako sam i mislila... Izdahnula sam i pogled sa njega prebacila na teren. Ne znam što sam se smorila sad, čak mi se ni ne svidja, valjda. Bravo Mašo, napravila si budalu od sebe pred najboljim drugom svog brata, kog poznaješ jebena dva dana...
Dušan P.O.V.
Svaka mi čast, uspeo sam da uprskam. Ali neću da je zavlačim, neću ništa sa njom dok ne raščistim u glavi šta želim. Jeste da se znamo dva dana, ali osećam se kao da je poznajem mnogo duže. Duša me boli što je gledam ovako smorenu. Kakav sam ja seljak ne mogu da verujem.
-Hoću da idem kući.
Rekla je to tako hladno i bezvoljno. Bez reči sam ustao i krenuo za njom. Ajde Mašo, sad se sapleti, sad kad je to najpotrebnije. Naravno da se nije saplela.
Na putu do kuće niko nije ni reč progovorio. Možda je i bolje. Izvadila je telefon iz ranca i pozvala nekoga, produžio sam ispred nje kako ne bih slušao o čemu priča, ali sam ipak načuo nešto.
Ona je to pozvala nekog lika da bleje, pa neka je, baš me briga, možda je drug neki neće se smuvati sa njim.
Maša P.O.V.
Uzela sam telefon iz ranca i pozvala Petra. Petar je lik koji mi se pre svidjao, znao je to, svidjala sam se i ja njemu ali nikad nismo ništa pokušavali. Pa, ako mu se još uvek svidjam, možemo sad nešto da pokušamo.
-E Petree, šta ima? Nismo se dugo videli.
-Oooo, odkud ti Mašice? Evo nema ništa, kod trbe?
-Nema ništa, nego htela sam da te pitam da li si možda raspoložen da se vidimo?
-Naravno, što se mene tiče možemo odmah da se vidimo.
-Paa ajde može, čekaj me kod Pionira.
-Ajde Mašice, vidimo se.
Prekinula sam vezu, pozdravila se sa Dušanom i krenula ka školi.
