Prava ljubav / Franko Kovačević - ZAVRŠENA ✔

da te nemam ja

Ujutro sam došla kući oko 4 sata. Nakon more suza, Nikola se morao ić naspavat zbog posla a i ja sam bila umorna. Zato se i jesam probudila u podne. Ujutro me u kuhinji dočekao veliki poklon. Nije bio od tate. Otvorim ga i imam što vidjeti. Franko dres s njegovim prezimenom i brojem 99. Jednostavno se odusevim.

"Sviđa ti se?" -začujem njegov glas.

Brzo se okrenem i potrcim mu u zagrljaj. Snažno ga poljubim. Napokon - slobodna.

"Sviđa li mi se??? Savršeno je!!! Iako je klišej heh. Hvala ti."
"Da, ja i tvoj tata smo imali dogovor. Dao mi je tvoje ključeve."
"Nema veze. Ovo je predobro. Još da nisam gladna i presusena, bilo bi super."
"Da... rekao mi je tvoj tata da si otišla s Nikolom..."
"Ne tribas se brinit. Sve smo riješili. Nakon šta smo isplakali sve šta smo imali, ostali smo još malo skupa. On ionako brzo odlazi. Možda bi i funkcioniralo.. jednog dana."
"I što sada"
"Sad sam slobodna. Nema više ni Mihaela, ni Nikole, ni Klare. Ni nepricanja."

Približi mi se još bliže, toliko da mogu osjetiti njegov dah. Tako lipo miriše.

"I?" -upita me i nasmije se.
"I, to je dobra stvar. Zar ne?"
"Je li to onda znači da napokon možemo biti zajedno? Kao i službeno?"
"Je li to pitanje ili rečenica?" -kažem i nasmijem se.
"Pitanje."
"Onda odgovaram rečenicom. Da. Heh."

Nasmije se pa me snažno zagrli pa poljubi. Na radiju tiho svira 'Da te nemam ja'. Oduvijek sam znala da će ta pisma bit moja i nečija. Nisam nikada mislila da ću nekoga toliko volit da bi svaku rič osjećala duboko u sebi.