Prava ljubav / Franko Kovačević - ZAVRŠENA ✔

cesta bez kraja

Nekako mi vrime brzo prolazi a ništa posebno se nije dogodilo. Franko i ja smo u boljim odnosima nego prije i dogovorili smo se da ćemo se viđati kad budemo mogli. On će meni pričati o svom gradu i igračima, ja ću njemu pričati o faksu i kako mi ide. Sada je već kraj desetog mjeseca i ubrzo će početi ispitni rok. Predmeti su super, kolege su odlični ali mi fale moji prijatelji. Fale mi naša druženja i to kako smo se zabavljali. Sve je bilo ljepše prije. I sada se čujemo, ali imamo manje vremena nego prije.

"O čemu razmišljaš?" -upita me i prekine me iz razmišljanja.
"Ma o svemu pomalo."
"Reci mi."
"O ljetu." -kažem i pogledam ga. "O prijateljima. Fale mi."
"Znaš da ćete se opet vidjeti zar ne?"
"Da, ali Mario... to nije više to."

Mario Miličević, moj kolega kojeg sam upoznala par dana nakon početka faksa. Slučajno smo se upoznali jer sam ga upitala za predavaonicu broj 6. misleći da je stariji. Rekao je da je i on traži jer je i on prva godina. Tada smo se počeli družiti. Upoznali smo još dvoje ljudi ali s njima nismo toliko bliski.

"To ti je cesta bez kraja. Uvik smo zajedno bili bez obzira na sve. Koje god probleme imali, bilo to u vezi dečka ili škole svi su pomagali. Bili smo musketiri. Pomogli su mi da završim s dečkom kojeg sam volila."
"Voliš li ga još uvik?
"Mislim da da. Prekinuli smo prije par mjeseci ali mi fali. Fali mi naše druženje, naši izlasci, naše šale. Naše poruke. Iako se još uvik čujemo."
"Znaš što kažu. Ljudi prekinu ako se nikad nisu voljeli ili ako su se previše voljeli."
"To mi ne zvuči točno." -nasmijem se i zagledam se u njegove tamne oči.
"Ja mislim da se tako kaže."

Približi mi se bliže i zazvoni mi mobitel. Uzmem ga i nasmijem se.

"Oprosti." -kažem i otidem. Malo dalje, javim se.

"Ovo nije poruka. Heh." -kažem.
"Zafalio mi je tvoj glas."
"I meni tvoj."
"Kako si?" -upita me.
"Dobro. Evo me s Marijom."
"Odlično. Uskoro idem na trening."
"Kad igraš?"
"Subota."
"Pobrinit ću se da gledam."
"Bolje ti je."

Nasmijemo se oboje.

"Fali mi taj smijeh."
"Meni falis ti."

Oči mi zasuze. Shvatim da ga zapravo još uvik volim.

"I ti meni Franko. Užasno. Jedva čekam taj dan kad ćemo se vidjeti."
"A da dođeš jedan vikend ovdje? Ti, Nela, Irena.. mogu svi. Svi mi falite."
"Odakle mi novaca za kartu?"
"Ja ću vam kupiti."
"Ne! To ne dolazi u obzir!"

Kažem i nesvjesno dotaknem ogrlicu koju mi je poklonio.

"Nećemo se sad svađati. Dogovorit ćemo se. Sad moram ići. Čujemo se."
"Dobro, dobro. Čujemo se."

Prekinem poziv. Iza začujem korake.

"Oprosti, išao sam po čašu vode. Nisam htio prisluškivati."
"Ma ne, uredu je. Mi smo ionako prijatelji."

Prijatelji koji se još uvijek vole - pomislim.

"Hoćemo nastavit gdje smo stali?"
"Naravno." -kažem i krenem za Marijom.

Zašto mi se ovo događa? Mislila sam da sam ga zaboravila i da ćemo biti samo prijatelji. Očito da to neće tako funkcionirati. A da ga pitam? Hoće li pristati? Corluka i Franka su uspjeli. Zašto ne bi i mi?