Još jedan srećan kraj 🔚

14.

ZOI

Sedela sam u sedištu privatne jahte pored svog dečka, razmišljajući kako je uspeo da me ubedi na ovo; iako sam sebi obećala da neću pristati. Teodor je mudro iskoristio činjenicu da je Stela na raspustu i da ja imam pauzu od višemesečnih predavanja, uz izgovor da je ovo odlična prilika da makar na kratko pobegnemo pd svih obaveza. Shvatala sam da su Flejmovi bogati, ali njihova imovina je prevazilazila sva moja očekivanja.

"Stela, odmakni se od te ograde...", kritikovala sam sestru, a ona mojim pridikama nije davala nikakvog značaja.

"Zoi, nemaš čega da se plašiš, sigurna je; sem toga zna da pliva...", Teodor me uveravao.

Dok ne bude imao dete nikada neće shvatiti zašto ja u svakoj sitnici vidim potencijalnu pretnju i zašto uvek razmišljam o najgorim ishodima. Ne sećam se kada sam poslednji put bila sa sestrom na letovanju, verujem da je to bilo kada su nam roditelji još uvek bili živi.

"Teodore, tebi je sve sigurno, mi smo usred Atlantskog okeana i ti pokušavaš da me ubediš da ništa loše ne može da se desi!"

On se glasno nasmejao na moje reči, a onog trenutka kada sam poželela da započnem još jednu raspravu sa njim, on me strasno poljubio; nateravši me da zaboravim na sve razloge koje sam mogla da iskoristim da ga uverim u svoje stavove. Nisam mogla odoleti njegovim usnama i mekoj plavoj kosi koju sam osećala pod prstima, malo je reći da sam samo zaboravila na svoje brige i okean koji nas je okruživao.

"Brate, Zoi, samo želim da vas obavestim da uskoro stižemo", čula sam Damienov smeh.

"Damiene, zar uvek moraš ta im uništiš trenutak?", Andrea koja je držala sina u rukama je prekorila svog muža.

"Bolje gledaj kako upravljaš ovim..."

Odvojila sam se od Teodora setivši se činjenice da nismo sami, dok su mi obrazi poprimali jarkocrvenu boju. Ustala sam, namestivši svoju cvetnu haljinu i uputila se ka Andrei.

"Hoće li mi neko konačno reći koja nam je finalna destinacija?", obratila sam se bračnom paru:"Nemojte mi reći da ćemo letovati i spavati na sred okeana..."

"Izgleda da nam Zoi nije veliki ljubitelj vode", Damien se nasmejao, a Andrea mu je uputila osuđivački pogled.

"Vidiš li ono ostrvo ispred nas?", Andrea me upitala, slobodnom rukom mi pokazavši malo ostrvo u daljini.

"Da, ali kakve ono ima veze sa odgovorom na moje pitanje?", zbunjeno sam je pogledala.

"To je mesto na kome letujemo", nasmejala se pre nego što je nastavila:"Ovo ostrvo je Džejkob poklonio Eleni kao svadbeni poklon, u vlasništvu Flejmovih je već godinama."

"Ne planiraš da mi kažeš da poseduju i ostrvo, zar ne?"

"Veruj mi Zoi, reagovala sam isto kao i ti kada sam saznala; ali shvatićeš zašto skoro svi članovi porodice baš njega smatraju najboljom investicijom", namignula mi je.

"Ostaviću te da razmisliš o ovome, ja moram da probudim Davida", još jednom mi se osmehnula pre nego ško je ušla u zatvoreni deo jahte.

Andrea je to tako jednostavno objasnila, kao da je u današnje vreme posedovati ostrvo prava sitnica. Nismo ni stigli, a ja sam već poželela da se vratim; nije ovaj milijarderski život za mene...

Pogled ispred mene je zaista oduzimao dah, jer mi se sve na tom ostrvu činilo tako prirodnim i neizmenjenim od strane ljudske ruke; jedino što je odskakalo od zelenila bila je prostrana kuća sa velikim tremom. Očarano sam gledala u peščanu plažu koja se prostirala čitavom obalom, ne verujem da sam ikada u svom životu videla nešto lepše.