Još jedan srećan kraj 🔚

25.

TEODOR

Da mi je neko rekao da ću ja stajati ispred vrata jedne žene i moliti je da mi otvori definitivno bih mu odgovorio da nije normalan, ali trenutno sam upravo to radio. Posle dvanaestočasovne smene umesto da odem pravo u krevet i naspavam se, ja sam stajao ispred Zoinog stana i bezuspešno je molio da mi otvori.

Prošlo je nedelju dana od suđenja i Zoi je svakog dana sve depresivnija, ali nikome ne dozvoljava da joj pomogne. Ja sam svakodnevno dolazio ovde i pokušavao da je navedem da mi otvori vrata, ali ona nije želela  da me vidi. Nisam znao ni kako je ona, a ni naše nerođeno dete, jer sam sa njom poslednji put razgovaro onog dana u sudnici kada se onesvestila. Ja sam imao hitan slučaj koji nisam mogao ignorisati i napustio sam njenu bolničku sobu na svega dvaeset minuta, ali kada sam se vratio njen krevet je uveliko bio prazan.

 Svoju najbolju prijateljicu je odgurnula od sebe, a trudila se da to učini i sa mnom. Ariana je uplakana dolazila kod mene u smenu sa molbom da pomognem Zoi i urazumim je. Ariana se plašila i tvrdila je da je nikada nije videla ovakvu, čak ni posle pogibije roditelja. Zoi se prvih par dana zatvarala u stan nikome ne dopuštajući da uđe, a sada se počela pretrpavati poslom.

Nisam mogao dopustiti da ništa ne saznam o Steli, ali ruke su mi skoro u potpunosti bile vezane jer ona odavno nije bila u SAD-u. Po onome što mi je privatni detektiv rekao, znao sam samo da je Stela u Italiji i da ne napušta porodično imanje, jedino je posećuju privatni profesori i posluga, jer je Lukresija isplanirala da ona tamo nastavi školovanje. Sve društvene mreže su joj bile ugašene, a broj mobilnog telefona odavno promenjen. Ta žena je odlično znala šta radi jer je sa punim starateljstvom imala puno pravo da Stelu odvede u Italiju, a poznajući Zoin raspored i vreme koje je provodila na poslu, znala je da će Zoi teško biti u mogućnosti da posećuje sestru.

Celo suđenje je bilo praćeno mnogim nelogičnostima, ali ja tu nisam ništa mogao, kao ni moja snaja. Prava je retkost da se suđenja tako brzo organizuju u SAD-u, jer se obično na njih čeka minimum šest meseci.

"Zoi, otvori vrata, znam da si unutra!"

Mogao sam je čuti kako korača po hodniku, ali vrata ipak nije želela da mi otvori. Znao sam stajati ovde i po par časova dnevno, a čak su se i komšije navikle na moje prisustvo, te se više nisu ni zamarali zvanjem policije.

"Samo želim da razgovaramo i da se uverim da si dobro, pošto na pozive nećeš da mi odgovoriš. Neću odustati dok te ne vidim!"

Sve više sam verovao da je besna na mene jer sam je sprečio da napadne policajce koji su odvodili Stelu i Lukresiju koja joj se sa ponosom podsmehivala; ali nisam joj mogao dozvoliti da sebe uvali u još veće probleme. Mogao sam samo da zamislim kakvu bi tužbu dobila za napad na službeno lice i time bi uništila svaku mogućnost da uloži bilo kakvu žalbu na ishod. Vatreno se borila sa mnom kao lavica da je pustim i do tog trenutka nikada ne bih ni pomislio da je toliko snažna, jer sam posle tog dana zaradio par ozbiljnijih modrica.

Srce mi se slamalo dok sam je obuzdavao i dok sam je slušao kako bezuspešno doziva svoju mlađu sestru. Gledao sam je kako se od žustre lavice pretvara u ranjeno lane kada smo ostali sami u sudnici, a to je nešto što ne verujem da ću skoro uspeti da zaboravim. Obećao sam sebi da ću je štititi, ali nikada nisam ni posumnjao da ću morati da je štitim od nje same i osećao sam se kao da sam je izneverio.

 Brinuo sam se oko ishoda suđenja, ali duboko u sebi sam verovao da ih niko ne može razdvojiti. Između moje braće i mene je razlika u godinama dosta manja, ali ne mogu ni da zamislim kako bih se osećao da je neko pokušao da nas razdvoji u detinjstvu. Razumeo sam Zoinu bliskost sa sestrom, jer sam ja imao braću za koju bih sve učinio i koja su mi uvek čuvala leđa; a samim tim mi je sve ovo još teže padalo.