2.

7.2K 324 44
                                    

Zoi

Vreme je ispitnih rokova i koliko god želela da ugrabim malo vremena za sebe i odmorim se, to nije bilo moguće, zbog ocenjivanja mnoštva kolokvijuma i konsultacija. Osećala sam krivicu iz razloga što neprestalno radim, a moja sestra povređena leži kod kuće; ali i ona se trudila da prihvati i razume obaveze koje imam.

Ušla sam u stan dočekana glasnim smehom i muzikom, devojke su ponovo odlučile da posete Stelu... Ovo je treći put ove nedelje da su odlučile da naprave plesnu salu od naše dnevne sobe, ispomeravši sav nameštaj na jedan deo prostorije, drago mi je što se Stela uklopila u ovakvo društvo, jer su one primer da pravi prijatelji ipak postoje; kada bi samo malo ređe dolazile i dopustile mi da se odmorim...

"Ćao, Zoi!", uzviknule su jednoglasno, utišavajući muziku, a ja sam im uzvratila pozdrav:"Ne brini, vratićemo sve na mesto pre nego što odemo."

"Kako se osećaš danas?", upitala sam mlađu sestru, posle ovog okupljanja bi trebale da odemo na njenu kontrolu. Konačno sam je videla srećnu i nasmejanu, bila je ista osoba kakva je bila i pre saobraćajke naših roditelja i na tome sam bila najzahvalnija. Njen osmeh i sreća su jedino što me guralo svih ovih godina, jer nije bilo lako nositi se sa smrću roditelja, novim poslom i brinuti o tinejdžerki, ni malo.

U istom danu bila sam najsrećnija osoba koja je proslavljala doktorat, a zatim i primila vesti da su osobe koje su mi podarile život mrtve; u jednom trenutku bili su pored mene i ponosili se mojim uspesima, a već u sledećem, nije ih bilo. Sam Bog zna koliko sam proklinjala život svake noći u prvih godinu dana, jer sam danju morala da budem oslonac i uzor za Stelu.

"U potpunosti spremno da se vratim na treninge", odlučno mi je odgovorila.

"To će morati i tvoj doktor da potvrdi,  ali ne bih se previše nadala na tvom mestu, ovo takmičenje ćeš ipak propustiti", namrštila se na moj odgovor, bolelo me je to što je ljuta na mene zbog ove odluke, ali nadam se da će jednoga dana razumeti da sam sve ovo radila samo zbog nje, a ne da bih bila autoritet.

"Devojke, zamolila bih vas da stišate muziku jer je ovo vreme odmora za neke ljude, ukoliko vam budem potrebna biću u svojoj sobi", blago sam im se osmehnula:"Stela, ukoliko želite možete poručiti nešto od hrane, ja idem u sobu da se odmorim."

"Važi, hvala ti."

"Nema na čemu, samo se potrudi da budeš spremna za tvoju kontrolu i pozovi me ukoliko ti bude bila potrebna bilo kakva pomoć, bez ustručavanja", poljubila sam je u obraz, a ona se postiđeno zacrvenela; previše brzo odrasta, volela bih da je duže ostala moja mala sestra koja se još uvek igra sa lutkama i moli me da joj se pridružim.

"Nisam dete, snaći ću se."

"Za mene ćeš ti uvek biti dete", nasmejala sam se, a zatim sam se uputila ka svojoj sobi da dobijem preko potrebni odmor.

Pregledala sam još par mejlova pre nego što sam legla, iako sam već pola godine profesor, sve je ovo tako novo i strano za mene. Trudim se da svim studentima maksimalno izađem u susret, ali da istovremeno budem i pravedna. Ne mogu reći da su me sve kolege prihvatile, jer nisu; smatraju da sam premlada i nedostojna titule profesorke, ali trudim se da ostavim dobar utisak i da se nikome ne zameram.

Alarm na telefonu se oglasio mnogo ranije nego što sam očekivala, svaki mišić u telu mi je govorio da ne napuštam udobnost kreveta, ali shvatala sam da Stelu moram odvesti na tu kontrolu, a zatim kada se vratimo moram porazgovarati sa njom i posvetiti joj pažnju. Za nju sam ja sada jedina osoba kojoj može u potpunosti da se poveri; podstičem je na razgovor jer ne želim da dospem u situaciju u kojoj će ona nešto kriti od mene.

Brzo sam se istuširala i presvukla u udobniju odeću, na poslu sam bila primorana da nosim formalnu odeću, ali sam zato u udobnosti doma uživala u komfornoj i prijatnoj odeći. Kosu sam podigla u visoki rep, a zatim sam krenula po svoju mlađu sestru.

Još jedan srećan kraj 🔚Donde viven las historias. Descúbrelo ahora