Još jedan srećan kraj 🔚

28.

Teodor

Stajao sam na samo par koraka od uplakane Zoi, ali se nisam usuđivao da joj se približim; jer sam se na neki način osećao kao da će tada sve postati surova realnost. Stajali smo u tišini, ne započinjući bilo kakav razgovor. Pogledi bi nam se povremeno susreli, ali bi ona njen uvek spustila. Osećao sam kako mi se vid magli suzama, ali im nisam dozvoljavao da poteku. 

Upravo sam izgubio dete, ali sam terao sebe da ipak ostanem čvrst kao i uvek, jednostavno nisam mogao pokazati koliko sam bio slomljen.

Po prvi put nakon svih ovih godina osećao sam se kao da mi je potrebna podrška, ali kada sam se okrenuo u pravcu u kome je do samo pre par minuta stajao moj brat, uvideo sam da je i on otišao; verovatno želeći da nam pruži privatnost za razgovor koji ćemo morati obaviti. Sem par zaposlenih koji su prolazili ne obraćajući pažnju na nas, bili smo potpuno sami.

"Zoi..." -Želeo sam da je pitam šta se desilo, ali mi je glas pukao.

"Teodore... Izvini, ja..." -Bila je izgubljena i zbunjena.

Shvatio sam da nema svrhe da samo stojim i gledam je upakanu, već sam joj prišao i pomogao joj da ustane, a dok sam to činio ona se nesvesno uhvatila za stomak dok je u desnoj ruci čvrsto stezala neke papire.

Nisam mogao da verujem da je ipak to učinila, jer sam posle našeg poslednjeg razgovora bio gotovo siguran da smo u redu. Svi snovi koje sam sanjao o srećnoj porodici su upravo nestali pred mojim očima. Srce mi se cepalo pri samoj pomisli na ono što je učinila, ali je nisam mogao mrzeti. Povredila me je više nego ikada, ali ja i dalje nisam mogao zamisliti život bez nje.

Koliko je ona bila kriva za sve, toliko sam bio i ja; trebao sam provoditi više vremena sa njom i otvoreno razgovarati o svenu, nisam joj smeo dozvoliti da me tek tako odgurne.

"Zoi, molim te smiri se i ispričaj mi šta se dogodilo. Šta radiš ovde?"

Odveo sam je do obližnjih stolica ispred jedne od ordinacija i pomogao joj da sedne, a zatim sam kleknuo ispred nje, nadajući se da će mi odgovoriti.

"Bila sam na jednom od predavanja, osetila sam bol u donjem delu stomaka i prepala sam se. Nisam znala šta da radim..." -Ponovo se zaplakala.

Ništa mi nije bilo jasno, ali je nisam mogao primorati da razgovara. Nije valjda imala spontani i da ja o tome nisam ništa znao? Pored svog stresa koji je pretrpela u prethodnom periodu, trebao sam znati da će se verovatno ovako završiti...

Čvrsto sam je zagrlio ne znajući šta bih joj mogao reći, a zatim sam osetio jednu suzu na mom obrazu. Brzo sam je obrisao, jer nisam želeo da ona vidi koliko patim; morao sam biti jak za oboje.

"Preguraćemo ovo, obećavam ti..."

"Teodore, jutros sam pomerila kontrolu i na kraju sam ipak morala doći... Kunem ti se da me čekanje ubijalo, tek tada sam shvatila koliko mi ta beba znači..." -Pogledala me, a ja sam joj pažljivo obrisao suze.

"Bićemo u redu, ja sam uz tebe." 

Osećao sam se kao da će mi glava eksplodirati od naleta emocija i misli, želeo sam da je smirim, ali jednostavno nisam znao kako.

Podigla je ruku u kojoj je stezala papire i predala mi ih, zbunjeno sam je pogledao pre nego što sam ih  prihvatio i odvio. Izgubljeno sam gledao u snimak ultrazvuka koji mi je predala, to je trebalo biti naše dete.

"Devojčica je."

Molim?! O čemu ona govori?

"Teodore, ne mogu ni da zamislim da sam razmišljala da je ubijem. Proganja me krivica što sam to tek shvatila kada sam bila na pragu toga da je izgubim..." -Zoi nije prestajala da plače, a meni ništa više nije bilo jasno.