Još jedan srećan kraj 🔚

8.

ZOI

Prošlo je već devet dana od mog sastanka sa Teodorom, ali se još od tada nismo čuli. Verovatno sam nešto pogrešno uradila, ali nisam shvatala šta bi to moglo biti. Ariana me ubeđivala da je verovatno zauzet i da bih ja trebala da mu pošaljem poruku , ali se ja ipak nisam usuđivala na to.

Plašila sam se da sam ga nečim razočarala i shvatila sam da je verovatno vreme da pređem preko ovoga jer nisam želela da sebi dajem lažnu nadu; samo se nadam da na Stelinom sledećem sistematskom pregledu neće biti tenzije između nas.

Odvezla sam sestru u školu i nastavila put do fakulteta na kome sam predavala. Još jednom sam ukratko prelazila preko činjenica i pojmova koje treba danas da objašnjavam. Ovo mi je nekako odvlačilo pažnju od razmišljanja o njemu.

Ostavila sam auto na delu parkinga koji je bio namenjen za profesore i shvatila sam da sam ponovo stigla među prvima. Nikoga od studenata još uvek nisam videla, a kolege mora da su već unutra. Uputila sam se ka auditorijumu, spremna da započnem radni dan. Stigla sam da pripremim projektor, a uz to mi je i ostalo vremena za kafu iz automata. Uzela sam svoju torbu i zaključala vrata auditorijuma uputivši se ka delu zgrade u kome se nalazio automat.

Žurila sam, ne obraćajući pažnju na okolinu i u svoj toj žurbi sudarila sam se sa nekim. Poletela sam unazad, ali su me mišićave ruke te osobe zadržale i sprečile da padnem.

"Izvinite, bila sam neoprezna...", odmah sam se zahvalila i pogledala prema nepoznatoj osobi.

Susrela sam se sa dobro poznatim zelenim očima i prelepim, a ujedno i jakim crtama lica. Nosio je sivo odelo i ja sam ga iznenađeno gledala.

"Zoi, da li si dobro?"

"Da, hvala ti za ovo. Još jednom se izvinjavam", rekla sam spremna da se uputim u suprotnom smeru, želela sam da se sklonim od njega, ali on me uhvatio za ručni zglob i vešto sprečio u tome.

"Čekaj, izgledaš rastrešeno danas. Da li se nešto dogodilo, mogu li nekako da ti pomognem?", upitao me sa njegovim toplim osmehom.

Da li se on poigravao sa mnom, malo je bio fini džentlmen, a malo je izigravao frajera koji ne želi ni da se javi niti da pošalje poruku. Znala sam ja da on nije savršen, ali ovakvo ponašanje nisam očekivala.

"Ništa se nije dogodilo, izvini ali moram da se vratim na predavanje", objasnila sam mu, popustio je stisak, ali me i dalje nije u potpunosti pustio.

"Moram da razgovaram sa tobom."

"Nema potrebe, ono je bilo jednokratno; samo se nadam da ćeš i dalje biti profesionalan pred mojom sestrom", rekla sam praveći se da razumem, a on me zbunjeno gledao.

"Zoi, nije to u pitanju, iskreno se nadam da ćemo ono ponoviti, ali samo ukoliko ti to budeš želela."

"Nema potrebe da se pravdaš, razumem", makar ću pokušati.

"Ljuta si jer ti se nisam javio i razumem te i ja bih bio da sam na tvom mestu; ali imao sam problema sa Lukom, cele nedelje je bio kritično, četiri puta smo ga oživljavali, sem toga imao sam i druge pacijente..."

"Bože, nisam to znala...Mislila sam...", ostala sam bez teksta, kako sam mogla biti tako glupa? Kada sam se malo bolje zagledala u njega videla sam umor na njegovom licu i izražene podočnjake, koji su mi govorili da se ovih dana uopšte nije naspavao.

"Da li je on dobro?"

Znači on je cele nedelje pokušavao da održi dete njegovog rođenog brata u životu, a ja sam mislila da me izbegava. Po ko zna koji put u životu zažalila sam što nisam poslušala Arianu. Osetila sam se tako glupom i bezosećajnom, jer ipak sam mislila samo na sebe.