Još jedan srećan kraj 🔚

24.

ZOI

Ne verujem da sam ikada osećala nalet emocija i osećanja kao sada; a bes, tuga, strah i briga bile su samo neke od njih. Suđenje koje je trebalo po Viktoriji najduže da traje tri časa, odužilo se na duplo više vremena i ja još uvek nisam osećala da će se ono uskoro završiti. Viktorija koja je sedela pored mene, vatreno se borila za starateljstvo nad mojom sestrom i bodrila me tokom svake pauze koju bi sudija zatražio.

Nikada nisam nikoga prezirala do sada, ali Lukresija koja se nalazila samo par metara dalje od mene je bila izuzetak. Bilo je nešto u njenom držanju i osmehu što je činilo toliko punom sebe da je ušetala u sudnicu kao da je poseduje, u potpunosti sve prepustivši svojoj advokatici. Linet je bila vešta koliko i Viktorija, ali nešto u njoj je činilo sličnom Lukresiji i to mi se nije dopadalo. Njih dve nisu birale sredstva koja bi im omogućila da dođu do cilja, jer sam tokom prethodnih šest časova čula razne lepo uvijene uvrede koje su bile daleko od istine; ali ipak su me zabolele.

Žena pored mene bila je pravi primer uspešne žene i odlične majke, što sam je više gledala više sam priželjkivala da budem nalik njoj. Nije bilo ni traga od one nasmejane i ljupke Viktorije koju sam ja poznavala, Nikolasova žena je odisala veštinom, znanjem i samopouzdanjem.  Viktorija mi je obećala da će učiniti sve što je u njenoj moći da Stelu ne razdvoje od mene  i ja sam joj verovala.

Naše advokatice su se međusobno prebacivale pravima i nekim članovima o kojima ja nisam ništa znala i jednostavno sam mirno sedela pored Viktorije jedva dobijajući priliku da bilo šta kažem, nadajući se najboljem. Za razliku od mene Lukresija je sedela prekrštenih nogu pored svoje advokatice Linet i osmehivala se kao da je već pobedila. Pitala sam se kako je mogla biti tako nasmejana, a onda sam shvatila da ona za razliku od mene nije imala šta da izgubi.

Sa svakim prolazećim minutom ja sam se sve više plašila konačnog ishoda, jer trenutno nisam mogla ni da pomislim o mogućnosti gubitka moje mlađe sestre. Sa jedne strane želela sam da se ovo što pre završi, a sa druge sam želela da se što više oduži jer sam strahovala od konačne presude. Viktorija me pripremala na ovo, ali ono što je izostavila bilo je to da su ishodi ovakvih suđenja obično nepromenjivi i da se žalbe ne uvažavaju.

Ponovo sam počela da paničim, što je prouzrokovalo da ubrzano dišem, a nisam mogla dozvoliti sebi da napravim scenu. Na trenutak sam se okrenula ka Teodoru koji je sedeo pored moje izgubljene sestre i toplo mi se osmehnuo, a to je učinilo da se smirim i pokušam da izguram još neko vreme. On mi je pored Viktorije bio ogromna podrška i zaista ne verujem da bih izdržala sve ovo bez njega koji me bodrio na pauzama i govorio mi da će se biti u redu.

Na svu sreću naša beba je odlučila da danas sarađuje, jer sam prethodnih dana imala nesnosne mučnine zbog kojih sam se iskreno pitala kako ih druge žene izdržavaju; jednostavno nije postojala hrana čiji sam miris mogla podneti, a još manje je pojesti. 

Bila mi je potrebna još jedna kratka pauza, samo da bih se osvežila i izašla na svež vazduh, jer je u ovoj prostoriji postalo previše zagušljivo.

"Neka svi prisutni napuste sudnicu na sat vremena da bi se usaglasili oko konačne presude, molim vas da ne kasnite."- Sudija kao da je čuo moje tihe molitve i uslišio ih.

Ustala sam zajedno sa Viktorijom i u putila se ka Stefani i Teodoru. Naterala sam sebe da se osmehujem mlađoj sestri, iako je to poslednje što sam trenutno želela. Ni jedno od nas se nije usuđivalo da prekine tišinu i nastavili smo da hodamo ka izlazu iz suda.

"Ne brini se toliko, sigurna sam da smo uspele."- Viktorija mi se osmehnula, ali ja u njenom glasu nisam čula samouverenost koju obično poseduje.