Još jedan srećan kraj 🔚

21.

ZOI

Prošlo je par dana od trenutka kada sam saznala da sam trudna, a ja još uvek nisam znala šta planiram da uradim povodom toga. Pokušavala sam da pobegnem od donošenja te odluke, a Teodor to nije pominjao. Jedino što me je podsećalo na trudnoću bila je hrpa suplemenata koja se nalazila na noćnom stočiću pored mog kreveta, a koje sam sada svakodnevno uzimala.

Trudila sam se da što više vremena provedem sa Stelom i uživam sa njom u aktivnostima za koje sam ranije uvek tvrdila kako za njih nemam vremena; ali izgleda da je istina bila da samo nisam znala kako da se pravilno organizujem i dam prioritet vremenu sa porodicom. 

Išla sam sa Stelom u kupovinu i u bioskop, gledala jedan od njenih treninga zajedno sa ostalim roditeljima, razgovarala sa njom o raznim temama. Imala sam osećaj da sam je kroz ovih par dana upoznala bolje nego u prethodnih petnaest godina.

Trudila sam se da sve poslovne obaveze završim u toku radnog vremena na fakultetu, a nakon toga bih posao ostavljala baš tamo. Konačno sam skupila hrabrosti da odbijem da činim usluge kolegama za koje sam znala da me iskorišćavaju i moram priznati da je osećaj odličan. 

Danas neću imati sastanak sa advokatima, Teodor je dežuran, a Stela će imati dupli trening što mi ostavlja dovoljno vremena da se posvetim problemu koji me muči. Nisam bila spremna za to, ali bežanje od istine mi nikako nije moglo pomoći. 

Pročitala sam par članaka na internetu koji su se ticali donošenja odluke da li zadržati dete ili ne, ali ni jedan od njih mi zapravo nije dao nikakav odgovor. Svaki od njih je započinjao pričom da o ovome treba dobro da se razmisli i završavao se rečima da je odluka ipak na čitaocu. Posle gubljenja vremena na čitanje raznih tekstova, pažnju su mi odvukle slike presrećnih trudnica i neodoljivih beba nakon kojih sam uhvatila sebe kako zamišljam Teodorovu umanjenu verziju.

Moje razmišlanje je prekinulo zvono na ulaznim vratima i to me iznenadilo jer nikoga nisam očekivala, ali sam ipak ustala da otvorim.

"Da?"

"Ajde otvaraj, ruke će mi otpasti!"

Kroz interfon sam odmah čula veseli glas moje drugarice i otvorivši vrata ugledala sam je sa kesama punim najrazličitije hrane, koje je nisu sprečile u tome da me čvrsto zagrli.

"Ariana, otkud ti? Zar ne bi trebalo da budeš na kongresu u Italiji?"

"Vratila sam se ranije, nije me bilo par dana i ti si se već ponovo zatvorila u svoja četiri zida; ja to jednostavno ne mogu da dozvolim."

"Šta ćemo sa tolikom hranom?"

"Da je pojedemo, pa neću sigurno da gledam u nju."

Zaista mi je nedostajala njena veselost i pozitivnost, ali donela je dovoljno hrane da bih lagano mogla da pozovem pola zgrade na ručak. Ajana se zatim odmakla od mene i ponela sve one kese ka trpezariji, a meni je počela da izdaje naređenja.

"Idi po tanjire i čaše dok ja raspakujem sve ovo, nemoj da te dugo čekam jer umirem od gladi!"

Ajana i ja smo opšte suprotnosti, čak mislim da nam izbor zanimanja jedino što imamo zajedničko; ali ipak jedna bez druge ne možemo. Bila je uz mene kada su mi roditelji poginuli i dosta mi je pomagala sa Stelom u prvih par meseci, jer sam ja obično dvanaest sati provodila na poslu. Učinila je za mene mnogo i verujem da nikada u potpunosti neću uspeti da joj se odužim za sve to.

Poslušala sam je i pokupila pribor za jelo, a kada sam ušla u trpezariju pronašla sam je u mojoj trenerci koju je uklopila za uskom majicom na brtele.

"Izvini morala sam da se poslužim tvojim ormarom, jer onaj komplet koliko god bio privlačan toliko je i neudoban..."

"Gde su ti cimeri?"