Još jedan srećan kraj 🔚

15.

ZOI

Od kada smo stigli na ovaj odmor ja sam u potpunosti izgubila pojam o vremenu, telefon sam ostavila u najmanjoj pregradi svog kofera, a laptop sam palila samo jednom dnevno da odgovorim na mejlove koji nisu mogli čekati. U potpunosti sam se odrekla tehnologije, trudeći se da iskoristim svaki trenutak za uživanje na plaži i uz Teodora koji se trudio da nammaksimalno isplanira svaki dan.

Trenutno sam uživala u jutarnjoj kafi sa pogledom na beskrajni okean koji nas je okruživao. Izlasci sunca zaista pružaju očaravajući pogled, te mešavine boja na nebu, miris čiste okeanske vode i šum talasa sam se trudila da ne propustim ni jednog jutra. Inače sam bila ranoranilac, tako da mi ovo rano ustajanje nije predstavljalo problem; mada je kuća znala da mi se učini previše tihom u pojedinim trenucima.

Moja sestra je ostajala budna do kasno, tako da bi obično ustajala oko podneva; a nakon toga bi odlučila da ode na kupanje. Nemoguće je opisati koliko me ta njena neodgovornost iritirala, jer bi vreme provodila po najvećem suncu.

Oko sedam sam odlučila da se posvetim spremanju doručka, jer će se ostali ubrzo probuditi, a ja sam želela da na neki način budem korisna pa sam obično spremala jutarnje obroke. Dok sam spremala omlet tiho sam zapevala stihove svoje omiljene pesme, trudeći se da ne probudim nikoga.

Ovde sam mogla biti u potpunosti svoja, bez brige o tome šta bi drugi mogli pomisliti; nisam morala biti stroga profesorka koja je neprestalno morala biti formalno obučena.

"Zašto si prestala?"

Čula sam Teodorov glas i instinktivno sam se okrenula ka njemu, stajao je naslonjen na okvir vrata i zainteresovano me gledao. Kosa mu je i dalje bila neuredna od spavanja, a na sebi je imao samo šorc; tako da sam imala savršen pogled na njegovo izvajano telo. Do sad sam se već trebala navići na ovaj pogled, ali nekako uvek bih osetila svoje obraze kako poprimaju jarkocrvenu boju što bi njemu uvek izmamilo lukavi osmeh.

"Izvini, nisam primetila kada si ušao...", tiho sam mu se izvinila.

Prišao mi je i poljubio me za dobro jutro, ovo je nekako postala naša svakodnevna rutina. Uživala sam u njegovim poljupcima jer bih svakog puta u sebi osetila buru emocija i varnice između nas.

"Tvoja kafa je spremna", namiglula sam mu, a on se nasmejao.

Delili smo tu sličnost da ni jedno od nas nije moglo zamisliti jutro bez šoljice kafe za početak dana. 

"Nisi mi odgovorila, zašto si prestala sa pevanjem kada sam ušao?", rekao je užimajući šolju i sedajući za kuhinjski pult.

"Teodore, zaboravi da si to ikada čuo."

"Ne mogu izbaciti taj anđeoski glas iz glave", lukavo se nasmejao.

Nastavio je da me ubeđuje da nastavim sa pevanjem, ali sam ja to vešto odbijala nadajući se da će nas neko uskoro prekinuti. Volela sam da pevušim, ali nikada to nisam činila ispred ostalih; jednostavno sam se toga stidela plašeći se negativnih komentara.

Našu prepirku je prekinula Stela koja je ušla u kuhinju, što me iskreno iznenadilo jer ni jednom do sada nije ustala ovako rano. Ovo mi definitivno nioje slutilo ni na šta dobro...

"Dobro jutro...", tiho nas je pozdravila i sada sam definitivno bila sigurna u svoj predosećaj da je nešto napravila, prosto sam mogla čuti krivicu u njenom glasu.

"Šta je razlog tvog ranog ustajanja?", upitala sam je spuštajući ruke na bokove.

"Samo sam želela da jedan dan uživam u čarima jutra koje ti neprestalno opisuješ", nevino mi se osmehnula.

Ne znam kako, a ni zašto; ali vremenom sam naučila da prepoznam svaku Stelinu laž. Uvek bi je izbegavanje mog pogleda i krivica u glasu odali, iako je ona to odbijala da prizna.