Save me

part 11

Sve sam cuo ali sam bio nemocan. Bespomocna dusa zarobljena u telu jednog decaka od osamnaest godina .

Njegov glas je bio nesto najlepse sto sam uspeo da cujem. Stalno sam premotavao taj film u glavi plaseci se da ga slucajno ne zaboravim.

Stigla su kola hitne pomoci. Nije im dao da me odvedu od njega. Drzao me je za ruku dok su sestre radile svoj posao.

Osecao sam jak pritisak u grudima . Trpeo sam taj bol koji kao da mi je lomio rebra.

Nisam mario za to. Fokusirao sam se na Jungkooka i njegove utesne reci.

Verovao sam da cu se ponovo probuditi.

,, Zao mi je . Uradili smo sve sto smo mogli." sestra je saopstila potresne vesti nekako previse ravnodusno i napustila kucu.

Kako je tako brzo odustala? Zar se stvarno necu probuditi?

' Jos uvek sam ziv. Ne ostavljajte me ' govorio je moj glas iznutra ali te reci nisu uspele da dopru do njih.

Plakao je drzeci me u svom krilu.

Njegove suze padale su na moje lice kao kapljice kise .

,, Bori se ! Zasto odustajes ? Zar ne zelis drugu sansu ? Ja cu ti pomoci . " govorio je u naletu emocija potpuno slomljen .

On jos uvek veruje.

,, Molim te .. znam da si jos uvek ziv. Mogu to da osetim . "

Snazno je pritisnuo moju kozu u predelu ramena i poceo da me trese .

Nista se nije desilo. I dalje nisam mogao da otvorim oci. Nisam mogao da progovorim.

Jedino sto sam mogao je da sam stvaram slike u glavi onako kako sam mislio da su se dogadjaji odigravali spoja.

Trudio sam se da zamislim Jungkooka do detalja onako kako sam ga i upamtio.

U medjuvremenu cuo sam kako ispusta iz ruku moje telo i grabi moju kutijicu sa lekovima.

Sta on to pokusava?

,, Mozda je on u pravu. Mozda vise nema svrhe ziveti u samoci. "