Treći deo Policijskih kronika.
*************
Majka mi je umrla kada sam imao deset. Otac mi je u zatvoru već godinama. Ja sam ga lično tamo strpao. Onoga dana kada sam otkrio da je moja majka umrla zbog njega bio je dan kada je on za...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Budi me zvuk alarma, ni ne otvaram oči samo stisnem dugme da začepi. Prebacim ruku na drugu stranu kreveta, ali prazan je. Baš kako je bio i sinoć kada sam legla. Znam da je javio da će se zadržati u stanici, znam da se već milijun puta ispričao što me zapostavlja i da mu je žao, ali nedostaje mi. Nedostaje mi zaspati kraj njega i probuditi se isto tako. Na neke se stvari čovjek s godinama toliko navikne da mu jednostavno trebaju da bi normalno funkcionirao. Okrenem se i ugledam papir i kutiju Raffaello kuglica na njemu. Nasmijem se. Zna on što ja volim, osim njega naravno. Protresem kutiju s kuglicama, pa ih ostavim sa strane i dohvatim papir.
– Mila. Žao mi je što si zaspala i probudila se bez mene. Sinoć sam bukvalno došao jutros, a tako si lijepo spavala da nisam htio da te budim. Odhrkao sam dva, tri sata u dnevnoj i morao poraniti. Danas se nalazim sa jednim od Grešnika i trebam biti rano u stanici. Obećavam doći ću k tebi u pauzi. Volim te najviše na svijetu.– Stegnem papir uz sebe, nema mi druge moram ustati, zakasnit ću na posao.
* * *
– Hej djevojko imaš li minutu za svoju pacijenticu? – Jelena me iznenadi na hodniku.
– Hej mačko, pa kuda ćeš ti tako okruglasta i ovako rano?
– Vađenje krvi, pregled, podizanje nalaza i sve to moram odnijeti svojoj doktorici.
– Bila si kod ginekologa?
– Jesam, ali rekao je da nalaz od krvi odnesem k tebi. Fali željeza. Opet.
– Pa, nije nikakvo čudo. Vjerujem da nosiš super bebu pa joj treba svega u velikim količinama. Dođi – povedem je unutra u ordinaciju. Ona se nespretno jedva utrpa u malu stolicu, već sva uspuhtala.
– Nevjerojatno koliko si mi sada slatka, hoću da otkačim.
– Lako je tebi da ti budem slatka ja osjećam da ću da eksplodiram. Kao prežderana patka sam. Gegam se i to me već nervira.
– Ma nisi, ne lupaj. Što hoćeš udebljala si se petnaest kila. Mislim, računaj da će beban biti bar tri, četiri kile, pa voda, pa ono, sve će to da nestane vrlo brzo.
– Aha, reče mi mršavica koja ne izlazi iz teretane.
– Ma, daj, nisam bila u teretani sto dana. Jednostavno ne stignem. Previše je posla, a možda bih i trebala da se malo ispušem.
– Muči te ovo s Peđom zar ne? – pruži ruku preko stola pa uhvati moju.
– Pa, ne baš muči, jednostavno... Ne znam. To su gadne stvari Jejo, zbilja me strah. Ne da će mu se nešto dogoditi nego da će on nešto učiniti. Odlučan je da to riješi, neće prezati od ničega da postigne svoj cilj. Bojim se. On jeste divan i super je osoba, ali nekada davno Peđa Zarić je bio posve drugačiji. Srećom ja ga takvog nisam poznavala, ali iz njegove priče znam da takav Peđa nije dobar. I bojim se da bi nešto tamo moglo iz njega izvući tog starog čovjeka.
