Mehanizam 8 žena

1. Lavrena

‒ O prokleto dete! Dolazi, večera je gotova! ‒ krupna žena namrštenog pogleda pokušavala je u mraku da razazna senke u dvorištu. ‒ Lavrena, ako te se samo dohvatim ne ginu ti batine. Odmah da si dovukla tu svoju mršavu guzicu!... Feđa! Opet je nema.

‒ Lavrena! ‒ muški dubok i hrapav glas je zaparao tišinu noći dok je zavrtao rukave na košulji. ‒ Sada je stvarno preterala.

Muškarac je otišao u noć zamišljen i razjaren jer nije mogao na miru da završi svoj obrok tražeći mladu devojku kao nekoliko puta ranije. I svakoga puta bi je nalazio u pećini nedaleko od njihove kuće. Zapravo to nije bila prava pećina već udubljenje koje je priroda sama napravila između kamenih stena na brdu koje se protezalo na izlazu iz gradića Dubna, severno od Moskve. Brzim koracima sa uperenom baterijskom lampom koja mu je osvetljavala put krenuo je baš u tom pravcu. I nije pogrešio. Lavrena je ležala sklupčana na memljivoj zemlji zatvorenih očiju jedva podižući grudni koš. Spavala je, bar je on to mislio. Prodrmao je par puta, ali ona nije reagovala isto kao i pre. Podigao je sitno koščato telo i poneo.

‒ Opet je zaspala ‒ Fjodor ju je spustio na krevet i pogledao upitno u svoju ženu Nataliju, koja je izgledala zabrinuto i uplašeno.

‒ Nije ovo san Feđa. Iz sna se budi kada se osoba pozove malo glasnije, a ona se ne pomera. Vidiš da jedva diše.

‒ Naravno da vidim, ali uvek se probudi nakon nekoliko minuta kada je donesem. Sačekajmo.

‒ Moraćemo da je vodimo doktoru. Ovo joj je već treći put. Mora da je bolesna.

‒ Natalija Jegorovna ne bulazni. Mora da su joj roditelji bolovali od iste bolesti? Dobila je to nasleđem. I baš nama da se zalomi takva.

‒ A bila je zdravo dete kada smo je uzeli iz sirotišta i nikada se nije razboljevala i pored svoje krhke građe. Duše nema u njoj ko da će je malo jači vetar oduvati.

‒ Mmm ‒ Lavrena se budila.

‒ Lena, dete, jesi li dobro ‒ naizgled opasna i bezobzirna žena ju je pomazila po ruci.

‒ Mislim da jesam. Zaspala sam ponovo.

‒ Da. Opet sam te našao u onoj rupi od pećine. Ne razumem šta tamo tražiš.

‒ Pećini? Opet tamo ‒ Lavrena je tužno pogledala u svog staratelja. I pored grubog načina na koji se ponašao prema njoj, bez imalo topline i blagosti, bio je to dobar čovek koji se brinuo o porodici i svim njenim članovima. Imao je preku narav pokatkad kada bi se vratio iz krčme, ali su svi u kući znali kako se treba ponašati dok je takav pa se sve uglavnom dobro završavalo. Natalija nas je sve upozorila i uputila, svoje troje usvojene dece, tako da nezgoda nije bilo niti nekog nedozvoljenog ponašanja sa Fjodorove strane u periodu kada je bio u pijanom stanju.

‒ Opet ‒ uzdahnuo je ljutito.

‒ Zašto si opet tamo bila i to po mraku? ‒ upitala ju je Natalija.

‒ Ne znam. Stvarno ne znam kako se nađem na tom mestu ‒ odgovorila je zamišljeno dok se pokušavala prisetiti.

‒ Ako se to nastavi moramo da te odvedemo doktoru.

‒ Nemoj Feđa, pomisliće da je psihički nestabilna ili da je možda zlostavljamo. Uzeli bi nam je.

‒ Neka je uzmu, i ovako je još malo sa nama. Za par meseci ide na školovanje u Moskvu pa će ionako biti daleko od nas. Pa sad, kad bolje razmislim, možda prepustimo sve sudbini.

Lavrena je zatvorila oči i stegla srce i dušu da ne pusti suzu. Od kada su joj umrli roditelji i ona došla kod Petrovih nije osetila bilo kakve emocije sa njihove strane, čak se nisu ni trudili da njihov odnos razviju, ne baš da bude kao da su prava porodica, ali bar približno. Uvek su se ponašali prema njoj kao prema osobi koja se jednostavno tu našla da živi sa njima, korektno, ljubazno, možda malo i preoštro u vaspitavanju, ali podnošljivo. Brinuli su o njoj, hranili je, oblačili, dali krevet, školovali i udaljili se. Kao da je nastavila da živi u sirotištu. A dobro ga se sećala iako je u njemu provela samo nedelju dana, nakon te noći kada su je umotanu u ćebe izneli iz zapaljene kuće. Imala je samo šest godina. Rekli su joj da mame i tate više nema i da će se o njoj sada brinuti neko drugi. Nije to razumela odmah, ali je od socijalne radnice koja ju je odvela u veliku zgradu sirotišta ubrzo saznala i shvatila pravu istinu.

Za devojčicu od samo šest godina bilo je strašno kada se susrela sa nepoznatim osobama i kada su je predali novim ljudima za koje su rekli da će biti njeni staratelji.

Prevazišla je taj period uz Dinaru, devojčicu koja je bila dve godine starija od nje i Serjožu koji je imao deset godina. I oni su bili u sličnoj situaciji kao i ona i završili u starateljskoj porodici. Pomogli su joj da se nekako prilagodi i da prihvati novi način života. Mali gradić na severu Rusije je bio njen novi dom. Iako rođena u Moskvi, koja se nalazila na nešto više od sto kilometara od trenutnog prebivališta, mala Lavrena ga je brzo zamenila za gradić i kućicu koja je po spoljašnjem izgledu delovala veoma trošno i staro, ali je unutrašnjost odisala čistoćom i čudnim mirisima.

Lavrena je od malena osećala mirise jače nego drugi ljudi. I ostala su joj čula bila razvijenija. Nikada to nije isticala niti je ko primetio jer je ona smatrala da je tako i kod svih ostalih. Jedino bi ponekada reagovala na parfem kada bi ga Dinara stavila ili kada bi Natalija čistila toalet nekom jačom hemikalijom.

I život je prihvatila onakvim kakav joj je bio ponuđen. U porodici Petrov je živela već skoro jedanaest godina. Nikada bez nekih većih problema, nikada bolesna, nikada problematična kao što je bio Serjoža. Od kada su mu hormoni proradili postao je prosto nepodnošljiv, ne samo roditeljima već i Lavreni. Stalno joj je tražio da laže za njega i da izmišlja o mestu gde se nalazi, kada bi Fjodor pitao. Bunila bi se, ali bi na kraju pristajala i ispunjavala mu to što je zahtevao.

Posle šesnaestog rođendana, sve se promenilo. Dinara, je naprasno rešila da se uda za momka koga je upoznala na igranci u obližnjem gradu. Naravno, Feđa i Natalija se tu ništa nisu mešali jer su zaključili da je to najbolje rešenje za trudnu devojku. Velika laž koju su progutali. Serjoža se naprasno prijavio u vojsku, a Natalija je saznala da boluje od raka pluća.

Sva ta dešavanja su postepeno uticali na Lavrenu. Puna kuća najednom je počela da se prazni. Strah od napuštanja ju je uzimao pod svoje, podsećajući je koliko joj je bilo teško kada su joj roditelji poginuli i kada je morala da se navikne na drugačiji način života i sredinu. Od usamljenosti i nedostatka društva krenula je najpre da sanja veoma neobične snove, a onda su započeli ti izleti koji su završavali u pećini.

I najgore od svega, ona se ničega nije sećala, ni kako je dolazila do te pećine ni šta se dešavalo, pa ju je Fjodor nalazio kako spava bez mogućnosti da je probudi.

Nešto se dešavalo sa njom, osećala je. Imala je neki loš instinkt, slutila je da, o čemu god da je reč, nije nikako dobro.