Mehanizam 8 žena

2. Lavrena

Munje su crtale po nebu, dok su gromovi parali tišinu, puštajući da velike količine vode potapaju površinu zemlje. Zvuk je bio jeziv, pucalo je i lomio se nebeski svod. Natopljena nije bila samo zemlja, bila sam i ja. Pokisla do gole kože ležala sam na tvrdoj podlozi pokušavajući da shvatim gde sam. Kiša se odbijala o moje lice ko od stakla dok sam čvrsto držala zatvorene oči plašeći se da ih otvorim. Bljesak me je odbacio ponovo, a mirisi koji su me okruživali i pored vlažnosti nisu mi se nimalo dopadali. Disala sam polako, a sa svakim novim udahom unutrašnjost pluća me je bolela sve više. Udisala sam ne vazduh, nego neku vrstu gasa koji mi je parao grudi. Naglo sam otvorila oči, a suočena sa slikom koju sam ugledala pala sam u očaj.

Od kada su mi se bljeskovi javljali nikada mi se okolina nije činila ovako zastrašujućom, delovala je sumornije i ogavnije nego sve prethodne. Ustala sam polako sa sve težim pokušajima da održim ravnomerno disanje koje me je kočilo da požurim. Hvatajući se za drveni deo ograde mukom sam se uspravila i rukom obrisala lice da bi imala koliko toliko jasnu sliku osobe koja mi se približavala. I pored pljuska ženski obrisi su bilo obasjani jarkom svetlošću na šta sam na mah zaklonila oči ne bi li mogla da razaznam kakva mi to prilika prilazi.

Devojka svetle, skoro bele puti, dolebdela je do mene, stavila mi ruku na rame, a onda smo se obe izdigle nekoliko metara od tla i naglo poletele prema gradu koji se jedva ispočetka video, ali je sa našim prilaskom postajao sve veći. Jasno se čuo plač i zapomaganje. Zaustavile smo se na visokoj ruševini gde me je misteriozna devojka pustila, na šta sam se grubo spustila padajući na tlo.

‒ Jauć! ‒ vrisnula sam bolno. Uhvatila se za lakat, a onda odmah protrljala koleno pa se zamišljeno pogledala s devojkom. Ranije mi se nikada nije događalo da osećam bol. Ma koliko se povređivala u svojim pohodima, nisam imala fizičkih povreda niti ih osećala. A sada me je svaka kost u telu bolela, kao da se raspadam. I taj miris koji me je gušio! Nešto je bilo u vazduhu što je mom čulu jako smetalo i otežavalo mi da pravilno diše. Ovaj bljesak je po svemu bio drugačiji, a ta svetleća osoba previše neobična. Nikada mi se takve prikaze nisu javljale niti me dodirivale, a kamoli da su me vodile i pričale sa mnom.

Bila sam sama na početku, kada bi se nekom čudnom silom teleportovala, i uvek sam znala koji mi je zadatak. Vođena nevidljivom rukom obavljala sam potrebno, rešavala probleme sa lakoćom i pri svakom od tih izleta, kako sam ih zvala, moje verovanje da činim dobro delo mi je ulivalo sve više samopouzdanja. Ali sad nisam bila sigurna da je tako. Jeza koja mi se nanovo i nanovo penjala i silazila duž kičme bila je dovoljan znak da shvatim da mi nimalo neće biti prijatno to što budem čula.

‒ Mogla si i malo nežnije ‒ obratila sam devojci koja me je posmatrala.

‒ Mogla sam, ali to ti sada nikako ne bi pomoglo. Moraš da osetiš, jer sve do sada je bilo previše lako. Lavrena, nailazi velika nevolja i ti moraš da budeš spremna.

‒ Lako? Misliš da je lako? Misliš da je lako pasti u trans i samo se pojaviti na nekom mestu po prvi put, ne znajući zašto sam tamo i šta se od mene očekuje? Misliš da je lako boriti se sa ovom neizvesnošću koja me svakog puta sve više plaši? Misliš li da je lako nestati na par minuta, a ovde provesti godine? I dokle tako?

‒ Koliko god do sada bilo teško, videćeš koliko nadolazeći val može biti težak.

‒ Gde smo mi to i ko si ti? I šta se to jezivo čuje i kakav je to miris? ‒ osvrnula sam se znatiželjno osmatrajući okolinu.

‒ Ja sam glasnik iz gornjeg sveta. Nosim ti poruku. Čuju se leleci onih ljudi koji su preživeli. Njihova bol je velika, a za kratko vreme čuće se samo tišina, životi će se ugasiti. A miris? Zar ga ne prepoznaješ? Ovo je miris smrti i tuleži.