Mehanizam 8 žena

19. Talija

Lavrena

Noćni pohod je započeo nakon velikog bola u stomaku koji me je mučio tokom celog dana i zbog kojeg nisam ni otišla na posao. Ispila sam sve što mi je došlo do ruku, ali bol se pojačavala, a kako sam zaspala jednostavno je prestao.

Probudila sam se na podu neke ogromne sobe, dosta lepo sređene. Podigla sam se i osetila neku snagu i jačinu koju do sada nisam osetila nijednom. Svesna da sam bačena u drugu dimenziju, pogledala sam niz sebe i ustanovila da sam muško u uniformi. Prestravljno sam počela da se preispitujem šta je java, a šta san ili šta je već bilo. I dok sam pokušavala da shvatim, u sobu je ušla prelepa žena sa velikim stomakom. Njen široki osmeh i zadovoljni pogled na kutiju koju je držala u ruci me je malo smirio.

‒ Oprostite ‒ ispravila sam se i krenula ka njoj.

‒ Matia, šta ćeš ti ovde?

‒ Zalutao sam.

‒ Nemoj mi samo to, molim te. Dimitri te je poslao ‒ gledala me je znatiželjno.

‒ Da, ovaj ne ‒ trebalo je već da uđem u telo osobe i prisvojim sve njene osobine i sećanja.

‒ I šta je sad u pitanju? Opet treba neko da me nadgleda i pazi kao da sam mala curica. Ali, drago mi je što je tako i oprostiću i tebi i njemu jer je danas poseban dan - vrtela je kutijom zaigrano.

‒ Ne gospođo poslao vam je poklon za rođendan ‒ izvadila sam kutiju i pružila je ženi kojoj su oči zaiskrale suzama, primajući sećanja i vodeći se njima.

‒ Znala sam da nije zaboravio, znala sam. Moj voljeni muž ‒ otvorila je brzo i ugledala prelep medaljon.

‒ Ko bi zaboravio suprugu i svoje dete.

‒ Eh, Matia, bilo je puno propusta sa moje strane i sam znaš i možeš da posvedočiš kako sam se lakomisleno upuštala u opasnosti ne mareći za ličnu sigurnost.

Zamišljeno je krenula ka prozoru, pomazila stomak i počela da priča kao da mene nema. Pričala je nekom tamo kroz to prozorsko staklo. Dosta od priče sam imala u ovom novom sećanju koje sam dobila.

***

Gospođo, sutra u 9h treba da posetite vojnu bazu u Kirovu, u 16h imate sastanak sa katarskim ministrom, a nakon toga treba da date izjavu za medije ‒ slušam svoju sekretaricu kako mi diktira sutrašnji raspored.

‒ U redu Ana, neka avion bude spreman u pet.

‒ Naravno gospođo, pojačali smo i Vaše obezbeđenje.

‒ Ana, nije bilo potrebe za tim, moje obezbeđenje je i do sada bilo odlično.

‒ Sve za Vašu bezbednost, želim Vam ugodan ostatak dana ‒ rekla je prekinuvši poziv, vešto izbegavajući da mi otkrije zašto mi je povećan broj telohranitelja.

Za sve one godine rada u vojsci morala sam naučiti da brinem o sebi i svojoj bezbednosti, ali uz odgovornost koji nosi posao ministarke odbrane jedne od vodećih svetskih sila, morala sam prihvatiti i obezbeđenje. Čak i posle nešto više od tri godine sve je ovo bilo nekako strano za mene. Odrasla sam kao siroče ostavljeno na pragu jedne od mnogobrojnih crkvi u San Peterburgu i odlično sam znala značenje fraze nemati ništa. Trideset i pet godina kasnije, ljudi bi pomislili da imam sve, ali ono što meni fali ni jedna karijera niti luksuzni život ne mogu nadomestiti, a to je roditeljska ljubav i podrška.

Čula sam grube muške korake kako odzvanjaju holom kuće u kojoj sam sada živela, taj hod bih prepoznala i među gomilom drugih zvukova jer sam ga odlično poznavala. Uglađeni muškarac u odelu, sveže obrijane brade i prodornih plavih očiju je ušao u prostoriju.