Mehanizam 8 žena

25. Ornela

Nežna ženska koža bila je prošarana dugim ožiljcima, a na mestima gde su se ukrštali nastala su ispupčenja. Iznad bubrega su se kroz ožiljke probijale žućkaste mrlje, očito modrice na odlasku. Ovu devojku je neko bičevao i mlatio tupim predmetom.

Teško sam gutala i duboko disala. Marko se okrenuo prema meni i podigao obrvu: ‒ Onda, jesi spremna za priču?

‒ Ovaj, da, da, može ‒ izvadila sam mobilni, uključila airplane mod i stisnula snimanje dok sam iz torbe iskopala blok i olovku. Mira je razrogačila oči kad je videla sve te pripreme.

‒ Neću da me snimate. Neću da to negde izađe, da mi se čuje glas, da me prepoznaju... Ne! ‒ glas joj je drhtao dok je grozničavo odmahivala glavom.

Stavila sam svoju ruku preko njene koja je drhtala na stolu. ‒ Ne brini, ovo je samo za moje uši, teško mi je zapisati sve detalje, ne pišem ja baš tako brzo, a i rukopis mi je grozan pa često posle ne mogu da pročitam šta sam napisala ‒ pokušala sam razbiti njenu paniku. Zagledala se u Marka.

‒ Sve je u redu, rekli smo da Ornela neće objaviti ništa dok se ne dogovorimo. Novinari ti inače tako rade, nisu baš dobri s olovkom ‒ Marko je nastavio u mom tonu.

Slegnula je ramenima, pogledala svoju prijateljicu, a kad joj je ova gotovo neprimetno klimnula, opustila se i počela priču.

‒ Živeli smo na selu i živeli smo uglavnom dobro. Normalno. Mrzela sam te poljoprivredne poslove, posebno kad bi klali životinje, ali... selo je to i ne možeš pobeći od toga. Onda je tata zaključio da poljoprivreda propada i da ćemo lepše živeti ako pokrene neki posao, pa je u gradu uzeo u najam jedan kafić. Radili smo nas troje...

Tu se zagrcnula dok su joj se oči punile suzama. Klimnula sam joj da nastavi.

‒ Nas troje ‒ tata, brat i ja. Ja sam uglavnom konobarisala, tata je nabavljao robu, a brat je trebao voditi knjige i pomagati mi kad je gužva. Mama je ostala kući brinuti o imanju i o dedi. I onda...

Zastala je, zatreptala i kao da u glavi slaže kako da nastavi.

‒ Kako ti se zove brat?

‒ Zlatko. Prvo dete pa još sin. Njihovo zlato ‒ zadnju reč je ispljunula dok joj je licem proleteo izraz gađenja. ‒ Upetljao se sa nekim tipovima koji su redovno dolazili u kafić, znate oni koji od spolja sjaje, a iznutra su crni. Zlatni lanci, skupi satovi, skupi automobili, piju samo najskuplje, a prosti, bahati i grubi ko najgori šljam. Ma i jesu najgori šljam. Brat se počeo čudno ponašati, postao je agresivan i otresit, nije više brinuo o papirima, samo bi povremeno otišao u kancelariju. Kad bi došao da radi, na kraju večeri bi uvek falilo novca u kasi. Nikad obračun nije štimao. U početku sam skrivala od tate, u stvari mu se nisam usudila reći jer sam se bojala Zlatka, no jedno veče tata je došao baš na obračun i poludeo. Na mene ‒ ovo zadnje je prošaptala i pognula glavu.

‒ Jesi li mu rekla da nisi kriva?

‒ Jesam, ali mi nije verovao jer ja sam bila za šankom i naplaćivala, a Zlatko je posluživao. Ko bi bio kriv nego ja?

‒ Šta je dalje bilo?

‒ Nakon što me je dva puta ošamario i izgalamio se na mene Izbacio me je iz kafića i naredio da se do sutra pokupim iz kuće, urlajući da neće njega glupo žensko praviti budalom i krasti mu krvavo zarađen novac, da se sigurno kurvam i drogiram i da zato kradem. Svašta mi je izgovorio. Otišla sam kući i molila mamu da mu ona objasni, ali nije htela, bojala se da i ona ne dobije batine i da i nju ne potera. Znate, kod nas je uvek tata bio glavni, svi su ga morali slušati...

‒ I Zlatko?

‒ I on, ali on se uvek znao izvući. Kad smo bili manji, uvek sam ja bila kriva.