Mehanizam 8 žena

33. Mehanizam (epilog)

Bašta mojih snova je bila prepuna mirisa i raznovrsnog cveća. Kretala sam se ka dugačkom stolu postavljenom na sred mog dvorišta koji je bio prepun svakojakih đakonija, ali stolice oko stola su bile prazne. Najednom se začula vreva i glasovi ljudi koji su se kretali prema meni. Svako je zauzeo mesto i posmatrao me iščekujući najverovatnije da nešto kažem. Bila je tu Kasidi sa Matijasom, Imali sa Amirom, Šarlot sa Henrijem, Amelia sa Najdželom, Talija sa Dmitrijem, Ornela sa Markom i Valeri sa nekim mladićem koga po prvi put vidim. Okrenem se oko sebe da dobro osmotrim je li sanjam ili sam na javi.

Na suprotnoj strani stola sedi žena crvene kose i drži čašu u ruci visoko. Poznata mi je, ali nikako da se setim odakle je znam. Podseća na mene, ali nikako ne mogu to biti ja, bar duplo je starija od mene, kraj nje je muškarac sa prosedom kosom i oštrim crtama lica nalik Alekseju.

Setim se da je žena sa crvenom kosom ona lebdeća prilika koja me je nimalo ljubazno bacila na srušeni deo zgrade u onom snu koji je do sada bio najogavniji. Ali, kako? Kako toliko liči na mene?

Nešto me zagolica po vratu, a onda osetim da nemam dotok kiseonika i kada čujem svoje ime, otvorim oči i probudim se.

Jutro nas je sačekalo u krevetu. Isprepletanih udova i ruku obgrljenih jedno oko drugog mirno smo spavali.

- Hajde spavalice, imamo dosta da uradimo danas - Aleksej nadvijen nad mene sklanja mi kosu sa lica i mazi palcem. Kada dođe do ugla usana lagano sputi svoje i nastavi započeto od pre par trenutaka. Ruka mu sama nađe put niz moje skoro gole grudi i osmeh koji mi izmami tim svojim zabavljenim prstima me natera da se prepustim tako divnom osećaju koga je stvarao.

Nakon pola sata znojavi, zadihani i na ivici da sve ponovimo, ali moj pogled se zaustavi na mehnizmu koji je ležao na noćnom stočiću. Izdignem se u sedeći položaj i uzmem ga u ruke.

- Šta bi trebali da radimo sa njim?

- Mnogo sam razmišljao i došao do samo jednog zaključka , a on je da taj mehanizam najverovatnije trebamo staviti negde u laboratoriju, a gde... to još nisam dokučio?

- Sanjala sam pre tvog slatkog buđenja - okrenula sam se brzo i poljubila ga, a onda nastavila. - U snu su bile sve one osobe koje su mi dale predmete.

- Da li su ti nešto nagovestile?

- Sigurno bi da si se ti samo malo strpeo. Probudio si me i...

- I?

- Ništa. Nisam ništa saznala, ali bilo je tu nešto čudno. Sve one su bile iste onakve kakve sam ih videla ranije, sem nje. Bila je tu još jedna ženska osoba crvene kose pored koje si ti stajao.

- Ja? Mora da si to bila ti, ali crvena kosa...

- Da. Ti si bio pored nje, a ona je držala čašu u ruci i nazdravljala. I to nije tako čudno, već to da je ta osoba bila mnogo starija od mene, podsećala je delom na onu lebdeću osobu od koje je sve počelo i ličile smo... mnogo smo ličile. Zaklela bih se da sam to ja, ali nemoguće.

- Da sam znao ne bih te budio još uvek, već bih bio mnogo nežniji i bilo bi ti možda prijatnije da sam pristupio na drugačiji način. Da sam krenuo recimo odozdo - izdigao je obrvu i pogledao me sa žarom koji bi u deliću mogao napraviti buktinju, jer je bio pravi majstor za to, ali nismo imali vremena.

- Alek, nemoj da započinješ, ustaj i idemo do laboratorije. Ne bi valjalo da zakasnim.

- Znaš da mi je ulaz zabranjen.

- Nisam zaboravila, ali Miša je danas na portirnici i uz malo mita nećeš imati problema da uđeš. Smislićemo usput neki razlog što je Timur naložio da ne smeš da dolaziš u laboratoriju.