Mehanizam 8 žena

28. Valeri

Naredno jutro je počelo mirno i uobičajeno, kao da se juče ništa nije dogodilo. Dan je bio slika i prilika atlantske klime, ali velika vlažnost vazduha i količina padavina nisu uticale na moju vedrinu koja je opstala i trajala sve do odlaska na kaznu koju sam morala da odradim. Prepoznala sam naznake straha i nervoze u sebi, jer sam imala loš predosećaj koji me nije napuštao otkako sam napustila svoju sobu i uputila se ka garderobi.

Stigla sam desetak minuta pre određenog termina, pa sam ušla unutra kako bih videla količinu posla koja me čeka. Tamo sam zatekla Trejsi kako se pakuje i sprema za odlazak.

– Ćao, Valeri! Otkud ti ovde? – ljubaznost u njenom glasu je zamenila iznenađenost, a ja sam brže-bolje odgovorila u cilju otklanjanja iste.

– Ćao Trejsi! Kasnila sam kod profesora Galinskog na predavanje, pa sada moram da sređujem garderobu za kaznu – dodam i jedan nevini osmeh umanjujući svoju krivicu jer sad kada sam to izgovorila naglas, osetila sam se još više krivo. Uvažavam Trejsi kao profesionalnu glumicu, pa samim tim mislim da su kašnjenja za nju dobar razlog za osudu. Ono što me iznenadi jeste da tu osudu nisam videla na njenom licu, jer je njen izraz ostao isti; samo sam uvećala nerazumevanje moje posete garderobi.

– Malo je kasno za odrađivanje kazne, jesi li sigurna da si došla u pravo vreme? – navede me da se zapitam da li je u pravu jer ni sam profesor nije jasno odredio da li se devet sati odnosilo na jutro ili veče.

Budući da je bilo kasno za slanje mejla profesoru za proveru satnice, odlučim da ostanem kako bih saznala da li sam bila u pravu ili ne. Samim tim, ukoliko pošaljem mejl, može se dogoditi da profesor dođe lično da proveri da li sam sve uradila kako treba. Sređivanje garderobe je često kazna za kašnjenje i neredovni dolazak na predavanje i probe, a na Akademiji vlada jedna lepa vrsta solidarnosti gde sami studenti vraćaju stvari na mesto, peglaju izgužvane kostime i nose ih na hemijsko čišćenje ukoliko je neophodno.

– Ostaću i saznaću da li sam pogrešila – odgovorim joj, na šta samo klimne glavom i posveti se vezivanju svoje duge smeđe kose u rep. Tišina je ispunila prostoriju, a činjenica da se Trejsi zadržala duže nego što sam očekivala je probudila manire koje sam nasledila od svoje majke, te da bih prekinula tišinu, budući da samo stojim kao kip i posmatram Trejsi, upitala sam je kako je prošla premijera.

– Užasno. Pokisli smo, a niko iz organizacije se nije setio da obezbedi kišobrane. Hej, oni kao da su zaboravili da se nalaze u Velikoj Britaniji! – obe se nasmejemo i nastavimo sa nepričanjem, jer nisam tip osobe koja forsira razgovor više od jednog puta.

– Okej, ja sam gotova. Ključevi su ti na stolu i nemoj zaboraviti da zaključaš kad završiš.

– Važi, hvala.

– Slušaj, pripazi se profesora Galinskog. Čula sam od svog agenta kojekakve priče o njemu, ali ništa nije zvanično potvrđeno, tako da postoji velika šansa da su sve to samo izmišljotine – podstakla je da se dodatno unervozim, jer da nema dima, ne bi bilo ni vatre. Žarko sam želela da saznam o kakvim glasinama je reč, ali sam ostala nedorečena jer je na vratima stajao profesor odeven u sličnu kombinaciju kao i juče i ubrzo nam se pridružio, ostavljajući naš razgovor za naredni susret.

– Dobro veče, profesore – obe smo ga pozdravile, a Trejsi je dodala kratko Doviđenja i ostavila da moje neizrečeno pitanje i nedobijeni odgovor stvore čudnu atmosferu u prostoriji. Paničarka u meni se budila, sluteći nevolju, ali sam se dovela u red i smirenost kada je profesor samo prošao pored mene i zaputio se u drugu prostoriju gde su se pod posebnim ključem nalazili skuplji kostimi. Tiho i neprimetno sam odahnula i upustila se u posao.

Vreme je sporo odmicalo, a ja sam radila što sam brže mogla. Negde na pola puta sam čula otvaranje prostorije u kojoj je bio profesor, ali sam nastavila da gledam svoja posla. Čak sam i počela da ga radim za nijansu brže jer sam čula njegove korake koji su se samo pojačavali i time ukazivali da se on kreće ka meni.