Mehanizam 8 žena

32. Lavrena

Prvi put mi je da idem svesno do pećine i to po mraku, iako je nadomak moje kuće. Lagana jeza mi se penje kičmom na svaki šum, a srce skoro pa iskače iz grudi. Čudim se što tako reagujem. Izgledam sama sebi kao uplašena srna, a koliko sam samo puta bila u vučjoj koži ne mogu ni da se setim.

Aleksej sedi na jednom povećem kamenu ispred ulaza i prevrće nešto u rukama. Vidim mu obris tela i polako se približavam, a sa svakim korakom moj strah koji mi je sledio krv u žilama iščezava. Nemoćna i slaba sama, a sa saznanjem da je on tu moj organizam dobija snagu. E, Lavrena nije ti to dobro, opominje me podsvest.

– Uspela si.

– Nisam mogla odmah da izađem, bila bi sumnjiva Kišatovu, a i celoj grupi.

– Dobro je što si tako uradila.

Ušli smo unutar pećine i neki neobjašnjiv talas poznatog, uljuljkanog sećanja mi prolete kroz glavu. Prisetim se Feđe i prošlosti, njegovih očinskih ruku koje su me uvek spašavale i vraćale domu, onom jedinom koga sam imala, a koji se davno raspao.

– Ima li neki problem? – Aleksej pita, dok pokušava da zapali vatru. – Hladno je i ova baterija neće dugo izdržati, vatra će nam dobro doći.

Veoma je predan i vidi se da pored nauke ume i da se snađe u prirodi. Spustim se na jedan od kamena koji dobro zamenjuje stolicu i oslonim se laktovima na kolena pa ga samo posmatram. Još uvek ne mogu da dođem sebi zbog njegove transformacije i sve mi se čini kako je to uradio iz nekog za mene nepoznatog razloga, a kako sam uvek bila tiha i povučena, nenametljiva iako me kopka, neću ga pitati.

– Znam gde su ti misli sada – pogleda me kratko ispod oka pa nastavi sa da dodaje suvo granje na plamen koji je postajao sve veći. – Želiš li da ti otkrijem zašto sam najednom rešio da promenim izgled?

Zadrhtala sam, ne od hladnoće, jer je nisam osećala, već od toga da je uspeo da mi pročita misli. Ko je on uopšte?

– Nisam primetila – slagala sam u trenutku iako me je znatiželja izgarala, a moje uši bile spremne da čuju ono što je imao da mi otkrije. – Mislim, jesi se malo promenio, ali...

– Lavrena, nemoj meni to da prodaješ, molio bih te – zacaklile su mu se oči da li od plamena ili sam umislila, ali sjaj je bio drugačiji nego obično. – Nisi me primećivala do danas, jasno je i meni i tebi. Intrigirao sam te i moja pojava te je na neki način odvratila od onoga na šta bi sada trebale da budu usmerene tvoje moždane ćelije. Zato odgovoriću ti ukratko da ne gubimo vreme jer tvoja radoznalost neće se smiriti, a imamo mnogo važnijih tema kojima bi trebalo da posvetimo pažnju.

– Aleksej, mislim da si potpuno u pravu, zato kaži pa da počnemo – moja strana ličnosti koja se pojavljuje često u snovima je iskočila poput bljeska i spasila me nepotrebnog poniženja.

– Želeo sam da me primetiš i shvatiš šta osećam za tebe – zastao je, a ja sam se našla u nebranom grožđu. Tražila sam sama i dobila sam, mada se nisam nadala tom objašnjenju i malo me je zatekao iskrenošću, ako je uopšte iskren.

– Osećaš? Šta osećaš? – pravila sam se naivna iako je znao da nisam nimalo naivna. Pobogu, bili smo svakodnevno zajedno na poslu i bio je upoznat koliki su kapaciteti mog rasuđivanja i inteligencije, ali imala sam trenutno potrebu da glumim devojku koja je totalni laik za muško-ženske odnose. Želela sam čak da izigravam najobičniju prosečnu devojku koja se prvi put sreće sa udvaranjem izuzetno simpatičnog i atraktivnog mladića.

– Lavrena? – pogledao me je promućurno i sa dozom nezainteresovanosti. Provalio me je i mogla sam samo da se povučem i vadim ćutanjem. – Veoma dobro znaš na šta sam mislio.