Mehanizam 8 žena

4. Kasidi

Mislila sam da će mi slobodan dan dobro doći i da ću se bar malo odmoriti, ali ništa od toga se nije desilo. Od podneva do prvog mraka sam se bavila kucanjem izveštaja, pripremanjem prezentacije o svom putovanju u Argentinu koju ću izložiti pred mnoštvo studenata na Medicinskom fakultetu kako bih im predavanje o infektivnim bolestima učinila zanimljivim, kao i odgovaranjem na novinarske mejlove. U gomili mejlova od raznih novinara naletela sam i na Majklov u kome me obaveštava da me je zadužio za razgovor sa medijima, jer sam, kako je on to napisao, jedina osoba kojoj može dati taj zadatak sa sigurnošću da ću javnosti dati one informacije koje smatram prikladnim. Već sam uvidela da pokušava da mi natovari na vrat sve ono što bi on trebao da uradi, a ja kao i svaki radoholičar oberučke prihvatila i najmanji poslić.

Pošto sam odgovorila na sve mejlove i završila apsolutno sve, protegla sam se poput mačke i čula neprijatan zvuk krckanja zglobova. Ukočila sam se od višečasovnog sedenja u jednom položaju. Čim sam ustala, prvo sam otišla do toaleta da „olabavim" bešiku, a onda se bacila na kauč u dnevnom boravku i upalila TV. Na zapadu ništa novo, prošla mi je misao kroz glavu dok sam slušala vesti o virusu. Broj zaraženih se povećavao iz dana u dan, a pratilo ga je povećanje broja umrlih. Iznenadila sam se kada se na ekranu pojavila Majklova faca uz, verovatno unapred uvežban, govor o tome kako smo sve bliži tome da dobijemo serum. Javno je pohvalio njegovog „najboljeg" mikrobiologa, moju malenkost, i ostatak izuzetnog tima koji je bio poslat u Argentinu.

Idućeg dana sam shvatila da ono silno kucanje izveštaja, mejlova i pravljenje prezentacije i nije bilo tako loše. Čim sam kročila u Institut, prvo sam se uputila u glavnu laboratoriju. Tamo me je sačekao potpuni haos. Dve laborantkinje su se raspravljale koja je odgovorna za to što je polomljena epruveta sa antitoksinima koji ulaze u sastav seruma. Majkl se magično stvorio tu samo minut nakon mene i rešio problem, a onda me pozvao da upoznam pacijenta na kom će se odvijati poslednje testiranje.

Dok smo hodali prema specijalnoj sobi u kojoj je pacijent bio smešten, Majkl mi je na brzinu izdeklamovao podatke o istom. Radilo se o trideset trogodišnjem muškarcu meksičkog porekla. Virus je pokupio u San Rafaelu, u Argentini, dok je bio u poseti kod rođaka. Izjavio je da nije znao da se virus proširio čak tamo i mislio je da neće biti strašno ako ode na dva dana da vidi i upozna svog novorođenog sestrića. Lud čovek! Dok svi stranci masovno napuštaju Argentinu, gospodin je kao za inat krenuo u kontra smeru.

Pre ulaska u sobu smo navukli svu zaštitnu opremu. – Zdravo, Matijase. Ovo je naš mikrobiolog, dr Kasidi Rodrigez – Majkl me je predstavio.

Matijas je ležao na krevetu obučen u bolničku pidžamu. Nije bio pokriven, pretpostavljam zbog toga što je previše vruće. Bio je to krupan muškarac snažnih udova i guste crne kose. Njegova tamnija put me je podsetila da je poreklom iz Meksika, baš kao i ja. Osmehnula sam se klimnuvši glavom u znak pozdrava. Nikakav kontakt sa pacijentom nam nije dozvoljen. Sve oko pacijenta obavlja isključivo jedna medicinska sestra, a za njega je zadužen dr Tomas, najuticajniji infektolog u San Dijegu i naš kolega na ovom projektu.

– Dobar dan, gospodine Vargas. Kako se osećate danas? – učtivo sam upitala ne skidajući pogled sa tih tamnih očiju. Nije se suzdržao toga da me odmeri od glave do pete, a nije mi promaklo ni to kako su mu oči doslovno bljesnule kad je upecao moje. Primetio je da nisam ni trepnula, niti prekinula kontakt očiju. Pretpostavljam da mu se moja samouverenost i smelost dopadaju.

– Dobar dan i vama, doktorka. Dobro sam, hvala na pitanju. Vi? Načuo sam da ste skoro stigli sa putovanja iz Argentine. Kako je tamo? – odgovorio je uz pitanja.

– Ja sam vrlo dobro, a u Argentini je haotično. Ne bih poželela onakvu patnju ni najgorem neprijatelju.

Zainteresovano je podigao obrve, pa rekao: – Kako je moguće da tako humana, saosećajna i požrtvovana osoba ima neprijatelje?