Mehanizam 8 žena

16. Amelia

Stari deo Londona, onaj koji je još uvek smatran porodičnim naseljem, bio je preda mnom, još nekih deset minuta hoda i izaći ću iz njega. Ući ću u siromašnu četvrt i sedma kuća s desne strane, reklo bi se srednje oronula, bila je moja. Muškarac koji me je vozio, znao je jako dobro koja je kuća moja, nije prvi put, ali danas, večeras, zaista mi je potrebno da hodam. Da se ispraznim...

‒ Virusologija i imunologija spram abdominalne hirurgije...

Vagala sam svoju odluku, sve vreme pitajući se nisam li dušu predala đavolu. Nadala sam se da nisam. Ubrzani kurs, moglo bi se reći i intenzivna predavanja počevši od Roberta Koha i Kohovog bacila, preko Fleminga i njegovog Penicilina, sve do Jonas Salka i dečije paralize, pa do Robert Galoa i HIV‒a, mislim da sam naučila i koja su im omiljena jela. Tumarala sam izgubljeno kroz sopstvene dane, ubijena u pojam od informacija koje nisam želela da imam, a morala sam. Još jedna cena koja se morala platiti, zarad sopstvene egzistencije.

‒ Dobro veče, mogu li dobiti Rorija, molim?

‒ Dobro veče, a Vi ste?

‒ Amelija. Amelija Skot, recite mu...

‒ Rori nije kući, probajte da ga dobijete na mobilni, ako je hitno...

‒ Ne nije....

Rori...

Prekinula san vezu i gledala u ogledalo, staro i prašnjavo u hodniku svoje porodične kuće. Niko osim mene ovde nije svraćao. Čak ni Rori. A obećao je. Obećala sam i ja... Da ga ne zaboravim. A jesam. Nisam se javljala redovno. Možda je i njemu dosadilo da čeka...

‒ Odlaziš... gde?

‒ U Kejptaun. Očekuje me posao...

‒ Amelija, koliko si sigurna?

‒ U „Lekare bez granica"? Više nego što misliš!

‒ Pazi sada! Jesi ti u roku završila koledž, ali mi je ta tvoja specijalizacija malo sumnjiva. Dobila si je preko noći, završila za manje od dve godine. Sada si imunolog‒virusolog, a želela si da budeš hirurg!

‒ I ti si želeo da budeš arhitekta, pa si postao ekonomista! Zašto me gledaš tako, tako čudno? Ne raste mi rog, zar ne?

‒ Ne gledam te čudno, samo ne mogu da verujem da si nasela na foru „Lekara bez granica"! Iskoristiće tvoj položaj, tvoju prošlost protiv tebe. U jednom trenu borićeš se protiv standardnih bolesti, u drugom, vakcinisaćeš stanovništvo i time izazvati masovni sterilitet!

‒ Ne lupaj, Rori! Kakav sterilitet!? Ti si odlepio! Ti i te tvoje teorije zavere.

‒ Nisam odlepio! Glupa si! Glupa!

‒ Rori, pozvala sam te da dodješ, da te vidim, da se vidimo jer odlazim za dva dana, a ti? Šta mi kažeš? Da sam glupa?! Molim te, idi!

‒ Amelija?

‒ Idi! Idi, ova te glupača tera od sebe!

‒ Amelija, volim te...

Zatvorila sam oči setivši se naše prve rasprave oko mog odlaska. Ne i poslednje, ali prva se uvek pamti najduže. Vodili smo ljubav te večeri poput dvoje željnih. Ja sam punila baterije da izdržim u vremenu bez nežnosti, on da bi ostavio što dublji i jači trag na meni, da me prisvoji za sebe. Od tada, imali smo još šest žestokih rasprava, svaki put kada bih došla s rotacije, svaki put kada sam trebala da odem na novu, svaki put smo divlje vodili ljubav. Ako se to tako moglo nazvati. Ja sam plakala, on je ćutao nakon svega...

Večeras nije bio kući. Nemam pojma ko se javio na telefon koji sam pozvala, a broj mobilnog znam da je promenio. Nisam imala nov.

Ogrnuta u ćebe, otvorila sam vrata terase koja je gledala na dvorište i zaklonjena od pogleda svih iz komšiluka, sela sam na škripavu, skoro trulu stolicu. Nije bilo nikoga da je svih ovih meseci skloni sa kiše i vetra.