Mehanizam 8 žena

11. Šarlot

Lavrena

Nedovoljna usredsređenost mi je donela poteškoće na poslu. Kišatov je celog dana bio razdražljiv i imala sam neopisivu želju da mu saspem u lice svaki nedolični komentar koji je uputio ne samo meni nego svim mojim kolegama. Nešto je krenulo po zlu, neka greška se potkrala i višegodišnji rad je pretio da propadne. Trudila sam se da se skoncentrišem i da moje misli držim pod kontrolom, ali kada bi to mogla bilo bi fantastično. Često izolovana u pripremnom odeljenju bila sam daleko od svih pa sam najlakše padala u razmišljanje o mojim izletima.

Nešto me je jako mučilo. Izleti su postali učestali i više nisu bili nepoznanica.
Nadala sam se samo da ću, ako mi je i dodeljena neka misija, uspeti da istrajem i da je ne upropastim. Moj doprinos će biti mnogo veći dok spavam nego ovde gde radim.

Umorna i iscrpljena od napornog posla stigla sam kući i nakon sat vremena, iako nije bilo vreme za spavanje, zaspala sam.

Ispred ogromne zgrade sam i - za divno čudo - ne ležim već stojim podignute glave i zaklanjam oči od sunca koje mi smeta da dobro osmotrim gde sam sada završila.

Spustim pogled, zategnem sako i odmerim svoje duge noge u strogo poslovnoj kombinaciji. Uđem u Centar i krenem ka kancelariji Šarlote Vilijams. Ljubazna sekretarica me pozdravi i usmeri ka vratima. U velikoj fotelji za još većim radnim stolom sedela je žena i radila nešto na kompjuteru.

- Dobar dan - rukujemo se i posle neobaveznog ćaskanja od par minuta izvadim list hartije koga ona potpisa. - Ipak ste rešili da date intervju. Drago mi je što je tako.

- Mislim da dugujem to svom sinu.

- Možemo da počnemo? - kažem, a muškarac koji se nekim čudom pojavio iza mojih leđa uključi kameru, blago mi se smešeći.

- Naravno - tužnog lica krenula je da priča.

***

Sedim na krevetu i gledam u njegovu sliku na zidu, dok mi se oči po ko zna koji put pune suzama od uspomena. Pomno posmatram njegovo lice, gledam u te nežne plave oči ukrašene dugim trepavicama i tu gustu plavu kosu.

Koliko sam puta samo prošla kroz nju dok je još bio dete, koliko sam je puta milovala da bi lakše zaspao i koliko puta je samo galamio na mene kad bi mu pokvarila frizuru. Njegove usne ženski pune uokviravale su savršeno bele zube sa jako izraženim očnjacima koje su njegovom osmehu davale neku posebnu čar.

Tako nevin, tako mlad i tako čist. Moj sin jedinac.

Osećam kako mi ponestaje vazduha u plućima dok mi se bolan jecaj otima iz duše, prolazi kroz moje telo i izlazi iz mene ispunjavajući moju sobu i praznu kuću poznatim zvukom žalosti.

Brišem suze koje su već od ranog jutra natapale moje obraze dok pokušavam izoštriti vid da pročitam ime na ekranu mobilnog koji vibrira na noćnom ormariću pokraj mog kreveta.

‒ Halo, Šarlot, pa gde si ti pobogu ženo? Zvao sam te celi dan juče. Gde si bila?

‒ Halo, Henri, tu sam, juče sam bila zauzeta, nameravala sam te nazvati, ali sam rano zaspala.

‒ Nema veze, samo si me zabrinula. Je li sve uredu?

‒ Sve je uredu – lagala sam.

‒ Važi li i ove godine ista tradicija, da dođem po tebe?

‒ Važi, biću spremna za petnaest minuta.

‒ Super, računaj da sam krenuo.

‒ Vidimo se.