Mehanizam 8 žena

10. Imali

Ugodan ručak i nekoliko začuđenih pogleda kasnije našla sam se na ulazu vile. Nevin stisak ruku i napustila sam Amirov auto te krenula ka ulaznim vratima. U kući je bilo iznenađujuće mirno, ni zveckanje sudova nije se čulo iz pravca kuhinje. Bolje namestim veo i tiho se penjem na sprat.

– Imali!

Na polovini stepenica zaustavlja me prodoran očev glas. Polako se okrenem, vidim ga kako stoji mirno, nečitljivog lica, ali oči mu poručuju da sam u nevolji. Nekako znam da sam u nevolji. Saznao je za skidanje vela u restoranu.

– Da? – izustim sigurnog glasa, a u sebi drhtim kao prut. Neću mu pokazati strah iako bi pametniji makar odglumili poniznost, ali moje kosti ne savijaju se tako lako. Radije ću dozvoliti da se polome nego da se malo saviju. Kada imam Amira iza sebe ne plašim se nikoga i ničega.

– Tvoje nedolično ponašanje tolerisao sam mnogo puta, ali danas si prevršila svaku meru. Otkrila si lice pred punim restoranom! Dogovor o venčanju otpada. Šeik loše utiče na tvoju bezobraznu narav, a ti koristiš to da me brukaš. Ovo danas je skandal, a ja neću dopustiti da se moje ime vuče po blatu! Ćerka me neće brukati dok sam živ! Iz sobe nećeš izaći dok ne vidim šta ću sa bludnicom. Odlazi! – završava odsečno svoj govor, okreće se i nestaje u pravcu radne sobe.

Suze mi magle vid, znam da me čeka kazna. Kakva će ona biti zavisi od njegove volje, a besan je kao nikada do sada. Očekujem najgore jer učinila sam greh za koji sledi osuda, smrt... ako je greh upravljati svojim životom, uživati i disati slobodno. Moja pokora velika je kao Sahara, ali ne mirim se sa njom. Prkosiću svemu što guši moje snove do poslednjeg daha. Sledeće svitanje možda ne dočekam, ali očima ću poručiti svima da se vredi boriti za sebe. Moj dan sreće platiću, ipak vredelo je. Videti svet van pokrova, osetiti tople zrake sunca kako šaraju mojim golim obrazima, iskusiti da neko deli i podržava moje stavove dostojno je svake osude koju ću podneti. Nije mi žao. Kriva sam. Učinila bih sve ponovo bez trunke kajanja.

Suze teku, glas ne puštam iz sebe, tromo sednem na krevet i mozgam kako dalje. Nema predaje, nije sve izgubljeno. Začujem okretanje ključa u bravi. Poraženo izdahnem jer su me zaključali, zarobili u svili i bogatstvu da svenem i nestanem.

Hitro ustanem i prodrmam bravu koja se ne miče. Ne znam šta pokušavam kada izlaza odavde nema. U komodi pored kreveta, do koje gotovo doletim, tražim telefon, prevrćem i okrećem gomilu besmislica, ali telefona nema. Tražim u drugoj, ali ponovi se isto. Pronašli su ga i uzeli. Kako da dođem do Amira? Jedino on može da mi pomogne. Svaki vid komunikacije mi je onemogućen. Fiksni telefon je u glavnom holu, a do njega ne mogu da dođem, osim ako neka od služavki ne pokaže manjak straha i donese mi ga.

Glava me boli od naprezanja da smislim način kako da se izbavim. Hodam u krug, nestrpljivo čekam da neko dođe samo da čujem nečiji glas, ova tišina me ubija. Misli mi luduju, svaka je mračnija od druge. Suludo osećam bolne ubode kamenja na koži. Podsvesno se spremam na bolnu, nepravednu smrt. Mnoge žene doživele su razorni čin kamenovanja za mnogo manju grešku, za sumnju da su zgrešile, a ja sam otkrila lice pred svima. Zlodelo za koje nema oprosta. Nisam videla to divljaštvo, ali sam sigurna da ću ga sada iskusiti u punom sjaju ludila. Oca će proglasiti pravednikom, časnim čovekom, a mog imena i lika neće biti nigde. Kao da nisam ni postojala. Postojati znači biti muškarac, a ne žena.

Mrak polako pada na grad. Crni, zli prsti opkolili su zidove koji me guše. Sedim na podu u mraku, svetlo mi ne treba kada se iskra, koju sam na tren osetila, polako gasi. Nestaje pred mojim očima kao varka, igra svetlosti i vazduha razneta samoljubljem i zastarelim uverenjima. Glas hodže sa obližnjeg minareta (kula koja stoji pored džamije) poziva sve na molitvu. Molim se i ja da preživim, da istrajem u svom naumu. Ali, molitva se gubi na mojim usnama. Gorka, teška stvarnost u molitvama ne nalazi spas već samo utehu za stradanje koje neminovno dolazi.