Mehanizam 8 žena

24. Ornela

- Koliko je hitno?

- Jako hitno - odgovorila sam mu dok sam mu pružala kesu s četiri još tople krofne iz njegove omiljene pekare. Istog trenutka je krenuo nešto kucati po kompu, a onda je zadovoljno klimnuo.

- Sad pričaj.

Znala sam da je upravo pouključivao one svoje čarolije koje onemogućuju prisluškivanje. Kakav paranoik!

Ispričala sam mu sve od trenutka kad me je šef poslao novom "velikom biznismenu" i završila s onim što sam čula na onom eventu. Mislav je samo ćutao, zamišljenog izraza lica, dok su mu sive ćelije bile u punom pogonu, a onda su se on i njegov kompjuter isključili iz stvarnog sveta. Skuvala sam sebi kafu i malo mu pospremila po kuhinji. Tačnije - potrpala sam čaše i šoljice u mašinu za sudove, jer tragova da je konzumirao nešto drugo nije bilo. Tip je živeo na kafi i dostavi hrane koju je jeo pravo iz tih dostavnih pakovanja, plastičnim priborom kojeg bi dobio s hranom. U neverici sam vrtela glavom. Nisam ja neki frik zdrave hrane, u sebe preko dana utrpam šta dohvatim i kad stignem, ali u poređenju s Mislavom bila sam fanatik zdrave hrane jer bih u slobodnim danima ipak nešto sebi skuvala.

- Onda, Poirot, šta imaš? - pitala sam ga kad sam se vratila u dnevni boravak koji je izgledao kao kombinacija computer shopa i call centra.

- Mislim da bi trebala sve zaboraviti.

Ha? Šta?

- Jesi ti normalan? Zašto?

- Jer je opasno.

- Pa?

- PA opasno je, kozo jedna. 'Ajde malo aktiviraj svoje sive ćelije pa ćeš prestati PAKATI.

- Daj mi pliz otkrij zašto je opasno. Jesam pametna, ali te ne pratim.

- Jesi li razmišljala šta je značila ona rečenica da nisu popunili kvotu?

- Jesam, naravno.

- I?

- I nemam pojma, jebote, prestani mi kidati živce i gukni već jednom.

- E, pa tvoj gospodin Fertilio ti se bavi belim robljem.

- Čime? - zgroženo sam uzviknula.

- Belim robljem, traffickingom, trgovinom ljudima...

- Dobro, dobro, znam sinonime - nervozno sam se otresla na njega i počela nervozno šetkati prekrcanom sobom. Moje sive ćelije su se uzburkale, gotovo sam ih osećala kako ubrzano rade. Da, opasno je, dođavola, ali obaveza je svakog normalnog čoveka, a kamoli novinara, da raskrinka takve likove. Pa to čime se on bavi je najgora, stvarno najgora vrsta kriminala. Glavom su mi prolazile sve one stravične priče žrtava tih zlotvora.

- Šta si uspeo iskopati? - pitala sam Mislava što sam mirnije mogla iako je u meni sve kuvalo od napetosti.

- Šta te briga? - otresao se. - Neću ti dati materijal da dalje kopaš i da se ukopaš. I to doslovno. Neću ti ići na sahranu. Ups! Neće ni biti sahrane, samo ćeš nestati - iz njega je počelo curiti crnilo kome je bio sklon kad bi se uplašio. Shvatila sam da se ovoga puta ozbiljno uplašio. Ali...

- Mislave, molim te, smiri se. Neću nestati, pa nisam luda ni glupa, a ni neoprezna. Daj mi reci šta si iskopao?

- Nećeš odustati, jel' da?

Samo sam odmahnula glavom, a on je svojom zavrteo u neverici i teško uzdahnuo, a onda je zazujao jedan od printera.

- Pa pošalji mi na mail, zašto printaš?

Pogledao me kao da sam najgluplje stvorenje na planeti, a u ovim trenucima to je i mislio o meni.

- Mailom, ha? Možda na redakcijski mail? Ili gmail? Yahoo? A da ti jednostavno sve puknem na facebook?