Mehanizam 8 žena

30. Valeri

Blaga klima u rodnom Njubridžu je doprinosila mom lošem raspoloženju. Sve je bilo monotono, bezlično i dosadno; baš kao i moj život bez Akademije. Prošla su dva dana otkako sam se vratila, koja su na mene delovala kao večnost. Jutros me je dočekao poziv za suđenje na koje ću svakako otići, iako nemam skoro nikakve šanse protiv profesora. Nije mi slao nikakve poruke uznemirujućeg sadržaja, niko ga nije video dok se nedolično ponašao, tako da su mi na raspolaganju bile samo moje reči i moja istina. Čula sam se sa Luciom i Runi i one su mi rekle kako je sve ostalo isto; baš kao da nikad nisam ni bila na Akademiji. Delovalo mi je kao da je sve izgubljeno, ali je i dalje postojao tračak nade koji me je držao da ne klonem dok se ne donese presuda.

– Noć je najmračnija pred zoru, mila. Strpi se. Sve će doći na svoje mesto. – bile su reči kojima me je moja majka tešila. Računala sam na to da kad jednom prelomiš stvari od tog trenutka idu na bolje, iako mi moja trenutna situacija nije davala nikakvu nadu. Međutim, nisam dugo čekala da svane: već naredno jutro je najavljivalo haos u kome ću se naći kroz par dana. Dan je počeo sa nepodnošljivom zvonjavom kako mog mobilnog, tako i telefona u kući. Otvorivši oči, videla sam pun ekran notifikacija i nisam stigla ni na jednu da odgovorim, a već sam mogla naslutiti o čemu se radi.

Prvi poziv na koji sam odgovorila je bio od novina kojima sam poslala svoj snimak sa iznetim optužbama protiv profesora. Oni su taj snimak postavili na svoj sajt i nije trebalo mnogo vremena da prođe da snimak postane prvi na trendingu. Bilo mi je drago jer moj glas i moja pobuna nisu više utišane već, kako vreme prolazi, postaju najglasnija vest. Talas koji me je zapljusnuo jasno je oslikao kako izgleda borba za pravdu i istinu. More vesti koje su se ticale upravo ove teme je imalo dve struje. Prva, malobrojnija, su bili ljudi koji su imali loše mišljenje o meni, koji su govorili da sam ja izazivala profesora i da sam previše dramatična. Na površinu su isplivali najsitniji i najružniji segmenti mog života, ne štedeći nijednu meni dragu osobu. Da se izborim sa time, trebalo mi je par dana i dosta snage i podrške koju sam dobijala od mame i većine svojih koleginica sa Akademije. Takođe, mojoj borbi je doprinosila druga, mnogobrojnija struja koja me je apsolutno podržavala i pokazivala kako da nastavim da se nosim sa nastalom situacijom. Par dana pred suđenje se prvi put u mojoj glavi pojavila ideja da osnujem centar za podršku u borbi protiv seksualnog uznemiravanja i nasilja, jer su se oko mene počeli okupljati ljudi koji su mi bez problema pružali svakakvu vrstu saveta i pomoći. Pošto nikog od njih nisam znala ranije da kontaktiram, bila sam stopostotno sigurna da je veliki broj žena i devojaka imao upravo taj problem, pored problema koji su želele da prijave.

Na dan suđenja sam definitivno odlučila da se pozabavim osnivanjem udruženja, bez obzira na presudu. Glavni razlog koji je doveo do moje odluke je bio taj što su mi se javljaje devojke sa istim problemom i koje su, kao i ja, bile trenutno nemoćne i nedovoljno obaveštene o svojim pravima. Računala sam na novostečenu popularnost i planirala sam da je u što većoj meri upotrebim na što bolji način. Iako je donesena presuda išla u korist profesora, ja sam slavila jer sam njega uspela da označim kao osobu za koju je postojala sumnja da se ne ponaša čestito prema svojim koleginicama.

Znala sam da svu svoju energiju moram uložiti u to Udruženje jer sam nakon par dana od donošenja presude bila izbačena sa Akademije u Kardifu. Saznala sam da je profesor Galinski dobio suspenziju do daljeg, ali sam bila sasvim svesna da je taj potez načinjen kako bi se zadovoljila javnost i da će on opet predavati čim se slegne prašina. Ta vest je doprinosila mom osećaju neuspeha i bila je jak udarac za ego. Moja uverenja su se poljuljala i strahovala sam da sam postigla samo kontra efekat i da sam dala profesoru vetar u leđa da nastavi sa svojim tretiranjem koleginica. Ako se izvukao od presude pod velikim pritiskom javnosti, mogao bi to opet izvesti jer je evidentno da njegova poznanstva imaju veoma velik uticaj.

U tim trenucima, snagu su mi davale osobe koje su me hrabrile i slale pisma podrške i koje su me uverile da sam rizikovanjem i žrtvovanjem svoje karijere ukazala na problem koji odavno postoji u mojoj industriji, ali i u društvu. Kako su neke od tih osoba bile obrazovane žene pravnice, pozvala sam ih da me obuče i upute u ceo proces osnivanja jednog Udruženja.