Mehanizam 8 žena

6. Kasidi

Prvo testiranje je bilo neuspešno. Od toga su prošle dve i po nedelje. U te dve i po nedelje smo napornim radom na novom i boljem serumu krili nezadovoljstvo i razočaranje zato što smo prvog puta kiksnuli. Sve više ljudi umire. Virus se proširio i na ostale kontinente. Bolnice su pune, ljudi u panici. Svetska zdravstvena organizacija nam kupuje vreme i šalje informacije u javnost o tome kako smo sve bliži tome da napravimo serum.

Nalazila sam se u laboratoriji na minus prvom kada je do mene stiglo obaveštenje da sa Matijasom nešto nije u redu. U tom trenutku sam izletela iz laboratorije i sa mislima o najgorem krenula da se penjem ka njegovoj sobi. U ušima sam jasno mogla čuti otkucaje sopstvenog srca. Trudila sam se da ne paničim toliko, ali je bilo jače od mene. Čim sam ušla, ugledala sam dr Tomasa, medicinsku sestru i Majkla kako stoje pored njegovog kreveta, a on mirno leži sklopljenih očiju.

– Matijase! Doktore, šta se dešava? – bila sam glasnija nego što bi trebalo. Prišla sam ivici kreveta i nagnula se ka njemu. Doktor mi je rekao da izađem napolje, ali sam odbila naređenje.

– Dr Rodrigez, izlazite odavde smesta! Nemate zaštitu, pobogu! – doktor je instistirao, ali nisam reagovala. Pogled na Matijasovo usnulo lice me je uništavao. Delovao je beživotno. Ne znam u kom trenutku sam pustila suze.

Majkl je brzim korakom krenuo ka meni i doslovno me izneo iz sobe uprkos mom otimanju.

– Šta se dešava sa njim? Da li umire?

– Da li si sišla s uma? Ušla si u sobu bez zaštitne odeće! – dreknuo je.

– Boli me uvo za zaštitu! Reci mi kako je! Da li je u opasnosti? – panika je govorila iz mene i drmala me kao da sam priključena na dvesta dvadeset volti.

– Za sada je van životne opasnosti, ali se to može promeniti svakog trena. Doktor sumnja na to da će uskoro virus postati rezistentan na lekove kojima ga nenormalno kljukamo. Nemoj da ulaziš tamo danas. Potreban mu je mir, a ti si potrebna svojim kolegama – značajno me je pogledao pre nego što je otišao.

Sela sam na pod oslonivši se leđima o zid. Obrisala sam suze i uzdahnula. Posle dve i po nedelje provedene sa njim u toj sobi, sada ne mogu ni da provirim u istu. Za to vreme sam saznala gotovo sve o njemu. Preselio se ovde iz Montereja sa osamnaest, završio Policijsku akademiju i isprva bio policajac, a onda dogurao do mesta okružnog inspektora. Imao je ženu koja ga je prevarila sa najboljim prijateljem i pobegla sa istim nakon što je saznala da je trudna sa njim. Nikada više je nije video, a razveli su se tako što mu je ona poslala papire za razvod poštom. Poštom, ej! Ta je verovatno imala mozak veličine bakterije.

Nakon upornog bežanja od osećanja prema njemu, ipak sam poklekla i dozvolila im da me sustignu. Izgleda da nam Bog zaista daje ono što izbegavamo. Za kratko vreme postao je moja glavna misao i jedina osoba za koju sam se brinula, pa me sada čak i najmanja promena njegovog stanja može uzdrmati do srži, baš kao ova.

Pošto sam se malo smirila, vratila sam se nazad u laboratoriju. Novi serum smo dovršili u naredna dva sata. Ostalo je samo da izvedemo drugo testiranje. Dona, Ešli, Džordan, Majkl, par laboranata i ja smo se nalazili u glavnoj laboratoriji i čekali da Majkl izvede spajanje prototipa seruma i uzorka krvi zaraženog. Reakciju smo ispratili na velikom monitoru, koji je bio povezan sa mikroskopom i davao nam mogućnost da vidimo sve što i Majkl. Svi smo mogli da vidimo kako se elementi seruma uspešno bore protiv virusa.

– Jel' ja to sanjam? – začuo se glas jednog od laboranata trideset minuta kasnije.

– Ne, kolega, ne sanjate. Napokon smo uspeli!