Lotos

Nov život - prvi deo

Mesec dana kasnije

Sat vremena ležim u krevetu i gledam kroz prozor u kišno jutro. Ne bih znala da kažem kako se osećam posle svega. Znam da osmeh i smeh postaju nepoznanica u mom životu. Osećam da mi se duša, srce, telo razbolelo i prikovalo za krevet iz kojeg svako jutro ustajem uz nepostojeće atome snage. Svaki put kad stanem na svoje noge i napravim korak, pitam se šta me to još uvek drži. Kroz sećanja mi se vrate dani nakon očeve smrti i kako se moja tetka mučila oko mene. Koliko mi njena blizina sada nedostaje, ipak svesna sam da ne zaslužuje da prolazi opet kroz istu fazu sa mnom. Ovaj put moram sama da se izdignem iz situacije. Moram da se izborim sa demonima koji su me opseli i da nastavim nekako da dišem i živim.

Ipak, nisam baš sama. Pored mene je Džejson. Ne znam kako sam pristala da me lično on odvede u Njujork i ustupi svoj stan za život dok se ne snađem. Odlučio je da ostane neko vreme sa mnom, kako bi se uverio da sam na sigurnom. Na to sigurnom, želi da se uveri da Nejtan neće doći do mene. Znam da bi me on našao i pod kamenom na drugom kraju sveta, tako da To sigurno mesto ne postoji koje bi me skrilo od njega. Ne mogu da kažem da nisam očekivala da će doći do mene posle svega, ali ovako je najbolje. Mi više nema šta da tražimo jedno od drugog. Svako treba da nastavi svoj život kako to ume i zna.

Ustajem iz kreveta i idem pravo pod tuš kako bi se dobro razbudila. Kad se pogledam u ogledalo, ne prepoznajem sebe i izgledam kao da danima nisam spavala. Na ivici sam da se razbolim i vreme je da se trgnem. Silazim u prizemlje i znam da je Džejson odavno ustao i radi svoj posao.

,,Pravo na doručak.", govori i na tanjir stavlja sveže ispečene palačinke. Polako mu prilazim i pokušavam da ne primećujem koliko je zgodan u farmerkama i beloj majici, dok u isto vreme sprema doručak i gleda u laptop na šanku. Razbarušene kose i hipnotišućeg zelenog pogleda. Odagnam bilo kakve misli o njemu, jer ne mogu da mislim o njemu na takav način sem kao čoveka koji mi je mnogo pomogao i na to sam mu zahvalna.

,,Dobro jutro!", odgovaram i sedam za šank uzimajući čašu vode ispred sebe. Konačno mu pogled pada na mene i to je pogled zabrinutosti.

,,Liv, nikada nisam ni jednoj ženi rekao da loše izgleda, ali ti stvarno tako izgledaš", pogledam na sebe pomislivši da sam se loše obukla ili da se nisam očešljala, ali jedno znam a to je da uvek o svojoj higijeni i izgledu vodim računa.

,,Ne, ne...prelepo izgledaš šta god obukla", opravdava sebe jer zna da sam pogrešno razumela njegove reči. ,,Izgledaš mršavije i bledo, da se plašim da ćeš se svakog časa razboleti." Prilazi mi iznenada i stavlja svoju ruku na moje čelo. Taj dodir mi je odjednom previše prisan, i uz blagi osmeh se udaljim od njega.

,,Neću ne brini." Gleda me zabrinuto.

,,Da li si još neki put povraćala od sinoć?"

,,Ne! Samo sinoć, ali to je bilo od hrane. Dobro se osećam, veruj mi." Pokušavam da ga uverim jer se plašim da će odustati od svog puta natrag u Čikago i ostati još sa mnom. Ne mogu ga više zadržavati pored sebe, ipak je neko ko ima ozbiljan posao i mora mu biti posvećen i uživo a ne samo preko laptopa.

,,Još bolje ću se osećati kad počnem da radim svoj posao", prebacujem priču na drugu stranu i od njega dobijem negodovanje.

,,Što se mene tiče, ne moraš sad preko zime time da se baviš. Imaš krov nad glavom, nigde ne žuri da tražiš drugi stan. A kako se ne bi prepirali, imam dobre vesti za tebe. Danas već možemo da pogledamo lokal koji si videla u kraju. Mislim da je vlasnica rada da ti ga izdaje." Informaciju koju mi izgovara izmami moj osmeh na licu i odjednom se osećam ushićeno.

,,Jaoj to je divno. Kada mogu da idem da se vidim sa njom?"

,,Bukvalno nakon doručka."

,,Onda da požurimo.", govorim sa malo radošću u glasu nakon dužeg vremena. Uzimam palačinku i jedem je brzo kao da me neko juri, a u stvari odjednom osećam glad što je i dobar znak.