Lost In Your Soul

Slomljeno staklo.

Lucas's P. O. V.

Nesnosno i jako lupanje kiše me tera da se probudim iz dubokog sna.
Okrećem se i pored sebe vidim žensku figuru plave duge kose sa mnom u krevetu.
Refleksno se izmaknem i skočim sa kreveta.

Nismo valjda?

Pogledam i shvatam da na sebi imam svoje pantalone sto je dobar znak.
U glavi mi se i dalje muti sve u vezi žurke od sinoć.
Nisam smeo da popijem toliko.
Obično se dobro držim po pitanju alkohola ali sinoć je bilo drugačije.

Jer sam mislio o njoj.
O njenom smeđim očima i dugim loknama.
Svaki dan mi je tako blizu a tako daleko i to me je ubijalo.

Njene reči od tog jutra su me probadale svake sekunde.

Sama pomisao da je sa njim.
Ubicom.
Koliko god on poricao bio je ubica, i svi su to znali.

Devojka koja je do sada čvrsto spavala  kraj mene više nije bila na krevetu.
Osetio sam njene meke ruke oko svog struka.
Nazvala me je imenom.
Njen dodir u meni nije probudio nikakav osećaj.

Jer sve sto sam želeo jeste ona.
Freya.

Devojka ledenog srca.

Pokušavam da prizovem ime meni nepoznate devojke dok sklanjam njene ruke sa svog struka i pravim korak u nazad.

Bacam kratak pogled na njeno mršavo telo, ali mi ime i dalje ne dolazi.

-Izvini ja ne mogu da se setim, tvoje ime?
Uzdahnula je i prevrnula očima:
- Lucy.
-Da izvini, Lucy. Da li se desilo nešto sinoć?
-Osim par dobrih poljubaca, nažalost ništa.. ali..

Prišla je korak bliže i tako smanjila blizinu među nama, zagrizla je usnu:

-Moglo bi da se desi sad.

Odmakao sam se na zvuk svog telefona.
Ko god da je, hvala mu.

Freya je.

Zašto me zove kad je u sobi pored?

Valjda jeste.

- Halo?
- Lucas... Može-šš.. Li da dođeš po me--ne.. Mislim.. Da sam silovana.

Na ove reči sam se sledio.

Bes je krenuo da ključa u meni i sve sto sam želeo jeste da ona bude u mom naručju sigurna.

-GDE SI?

-Kod Aleca.

Djubre jedno.
Čudovište.

Bacam Lycine stvari i bukvalno je izbacujem iz stana, navlačim jaknu i u istom potezu zovem taksi za mene i jedan za Lucy. 

Govorim vozaču adresu dok stežem pesnice i proklinjem sebe.

Ubrzo se nalazim na dobro poznatoj adresi.

Neprestano zvonim dok ne shvatam da je otvoreno i već sam spreman da zavalim Aleca svom snagom.

Briga me ko je i šta je!
I da mi je rođeni brat, povredio je nevinu devojku, a ona ga je samo volela.

Koliko god me je bolelo znao sam da stvarno jeste.
Krv mi je još više ključala jer sam znao da je ta devojka Freya.

Ulazim no Alecu ni traga.
Čujem korake i naglo se okrećem.

Nepomično stoji Freya.
Bleda i izmorena.
Sa suzama u očima.
Brzo trčim ka njoj i uhvatim je iste sekunde kada je krenula da pada.

Navlačim joj moju trenerku dok me ona gleda i ćuti.
Telo joj se trese i osećam da ima groznicu.

-Da li si dobro?